СРПСКА ИСТОРИЈА

Преузето из књиге др Јована Деретића  "Западна Србија"

I - СРБИЈА ПРЕ РИМСКЕ ИМПЕРИЈЕ  
II - СРБИЈА У РИМСКОЈ ИМПЕРИЈИ  
III - ОБНОВА ЈАДРАНСКЕ СРБИЈЕ  
IV - ДИНАСТИЈА СВЕТИМИРОВИЋА 640 - 794
V - ДИНАСТИЈА ОШТРИВОЈЕВИЋА ПРВО РАЗДОБЉЕ 794-865 Г.  
VI - СРБИЈА БЕЗ КРАЉА 865-926 
VII - ДИНАСТИЈА ОШТРИВОЈЕВИЋА ДРУГО РАЗДОБЉЕ 926-1171 (1.Део)  
VII - ДИНАСТИЈА ОШТРИВОЈЕВИЋА ДРУГО РАЗДОБЉЕ 926-1171 (2.Део)  
VIII - ДИНАСТИЈА НЕМАЊИЋА 1171-1371 (1.Део) 
VIII - ДИНАСТИЈА НЕМАЊИЋА 1171-1371 (2.Део) 
Битка За Троју

Као што сваки савестан домаћин мора, на првом месту, да зна тачно докле се простире његово имање, шта су му његови предци оставили у наслеђе и нашта све он има право - тако исто један народ мора да зна: ко су били дедови предци и шта су му све оставили у наслеђе. Домаћин не сме дозволити да га комшије лишавају делова његове имовине, отимају и присвајају. Исто тако ни он нема право да присваја имовину својих суседа. Када су постављене јасне међе и свако тачно зна шта је његово, онда сви могу да мирно живе на својим властитим имањима. Ако имовина није уредно обележена, није утврђено шта је чије, ту нема слоге ни мира ни међу рођеном браћом, а камо ли међу народима.

Све ово што се односи на домаћина и на његово имање односи се и на државника и на државно земљиште, то јест на народе и њихове поседе. Уколико неки народи живе заједно у истој држави, као сустанари који живе под истим кровом, утолико више је потребно да њихова имовина и историјско наслеђе буду тачно одређени. Ако то није случај, у тој кући неће бити мира ни напредка, него ће стално долазити до тешких сукоба.

Приликом стварања нове државе, 1918 године, заједничке државе: Срба, Хрвата и Словенаца -

тринаест година касније назване Југославијом - највећа грешка је била у томе што није одређена граница између Срба и Хрвата. Све несреће Југославије потицале су од тога нерешеног земљишног питања и све су се коначно сводиле на то питање. Без чистих рачуна нема мирног суживота ни са добронамерним а камо ли са злонамерним суседом.

Никола Пашић је био свестан грешке која је тада учињена и упозоравао је на то да се не улази у заједницу без чистих рачуна, и да је погрешно стварати заједничку државу са Хрватима без претходног одређивања границе: тражио је да се обележи шта је чије, да се "удари плот". Нажалост, нису га послушали и та грешка је нас Србе коштала милиона живота, и на путу смо, уколико тако наставимо,

да изгубимо једну половину нашег прадедовског имања - наше српске земље. Нато нас наше искуство учи и нато нас садашњи догађаји подсећају.

Постављање праведне и коначне границе између Срба и Хрвата је данас најважније питање које треба решити и од његовог правилног решења зависи мир у будућности између ова два народа, као и

мир уопште на Хелмском Полуострву. Хрвати нам стално говоре о њиховим "историјским правима",

па време је да и ми Срби о томе проговоримо и да пишемо. Ако будемо износили чињенично стање,

истину, уместо пустих снова, много боље и лакше ћемо се споразумети.

У свету важе два основна правила помоћу којих се одређују границе између народа, односно држава, и то су: историјско право и народоносно право. Народоносно право произлази из размештаја

становништва, и то се увек може лако видети и утврдити. Народоносно право подразумева право већинског становништва на одређену земљу, али само онда уколико на ту земљу ни једна страна нема

историјског права. Просто речено: ако су један и други народ на томе простору "тиква без корена". То се народоносно право може данас применити на нове континенте: Америку и Аустралију. Уколико

један од народа има на одређеном простору своја историјска права, своју историјску и духовну

културу, у томе случају народоносно право је неприменљиво. Историјско право је много јаче од народоносног права, јер оно уједно онемогућава озакоњење отимачине и агресије.

Да нису имали јака своја историјска права у Палестини никада Јевреји не би добили своју државу -Израел. Ништа им не би помогло ни саосећање светске заједнице у њиховој трагедији из

Другог светског рата, да они нису имали своја историјска права.

Ми Срби смо били врло немарни према нашем историјском наслеђу и то нам је нанело велике

штете и у прошлости и у садашњости. Дозволили смо да нам други народи, према нама углавном непријатељски настројени, кроје нашу историју и одређују наша историјска права. У овом историјском прегледу посвећује се пажња западним српским земљама, а о другима се говори само колико је то нужно и у вези са главним предметом. Читаоци ће наћи у овој књизи доста новог и њима мало или нимало познатог градива и чињеница. Па то и јесте сврха ове књиге, када не бисмо имали ништа више да кажемо од онога што они већ знају, не би било ни потребе писати ову књигу.

Др.Јован И. Деретић