III - ОБНОВА ЈАДРАНСКЕ СРБИЈЕ

ДИНАСТИЈА СВЕВЛАДОВИЋА 490 – 641

Почетак обнове српске националне државе, Јадранске Србије, био је 461 године н.е., када се Маркелин крунисао за краља Далмације. Маркелин је био један од главних војсковођа Царевине, помоћник прослављеног војсковође Аетиуса, победника над Атилом на Каталонским пољима 451 године. Аетиус и Маркелин су били Срби из Далмације. Почетак обнове националне државе, Србије, пада у време када су Срби били увидели да је одржавање Римске Империје постало немогуће и да је једино решење за Србе успостављање своје националне државе. Маркелин је био на положају главног заповедника ратне морнарице Империје, упловио је са целом ратном морнарицом у луке Далмације и прогласио се за краља Далмације. Дотадашњу морнарицу Империје задржао је у своме поседу као морнарицу краљевине Далмације. На молбу римског цара из Константинопоља краљ Маркелин је пристао да са својом морнарицом штити Италију од напада са мора. Баш за време вршења те дужности убијен је из потаје у Италији 4б8 године. Његово изненадно убиство довело је у питање опстанак краљевине коју је он био створио. Краљевство Далмације није срушено иако су се на његовом

престолу сменила два пустолова, један Србин из Далмације а други, такође Србин, из Дачке Србије.

Тек доласком синова краља Дачке Србије, Свевлада: Оштроила и Тотиле, 490 године, коначно је обновљена и учвршћена, Јадранска Србија. Краљ Свевлад је имао три сина: Брусила, Оштроила и Тотилу. Првог сина задржао је за свога наследника, а друту двојицу је послао са војском, Оштроила у Јадранску Србију а Тотилу у Италију. Док је Оштроило имао доста лак посао у подухвату да преузме Маркелинову краљевину, дотле је Тотила морао да мачем ствара своју нову краљевину у Италији. Оштроилова престолница нове Јадранске Србије била је опет у граду Скадру, као и пре римског освајања. Маркелинова престолница је био град Солин (Сплит). Обновљену Јадранску Србију странци су по навици називали Далмацијом, по римској провинцији Далмацији и по Маркелиновој краљевини Далмацији. Срби су ову своју нову државу називали - Српском, односно Србијом. (1) Није редак случај да су и Срби, у преписци са странцима, ову Јадранску Србију називали Далмацијом или Илиријом. Јадранска Србија под Свевладовићима имала је приближно исту просторну ширину као и римска провинција Илирија. Границе Србије су најчешће померане на југоистоку према источној Римској Империји, Византији, и на северу у Панонији. Краљ Оштроило је од почетка владао над Далмацијом, "Илириком", Доњом Мезијом и Босном. (8) Овде Ди Канж подразумева под Далмацијом проширену римску провинцију Далмацију, која обухвата и Херцеговину, под Илириком подразумева Црну Гору, Албанију и данашњу Републику Србију, а под Доњом Мезијом данашњу северну Бугарску. Оштроилов син Свевлад очистио је, 493 године, од "варвара" Норик и Панонију, који су били упали у те покрајине. (3) Норик је данашња Словенија, а Панонија о којој је овде реч је данашња Славонија и јужна

Мађарска.

Тако је Србија, око 500-те године, обухватала све земље од Винодола до Пелоније. (2) Винодол

је на граници Истре, а Пелонија је данашња Пелагонија у Македонији. Пелонија је некада била посебна краљевина са главним градом Белом Зором, данашњи Велес. Према савременим називима земаља, Србија је под Свевладовићима обухватала: Далмацију, Босну, Херцеговину, Хрватску, Словенију, Славонију, Црну Гору, Албанију, половину Републике Македоније, Републику Србију, северну Бутарску, јужну Мађарску и спајала се са Дачком Србијом на Дунаву.

У време владавине краља Свевлада, Оштроиловог сина, од 535 до 549 године, биле су повезане

у неку врсту заједнице све три Србије: Јадранска, Дачка и Сарматска. Посебно се напомиње да је краљ Свевлад владао: Босном, Далмацијом, Хрватском, Влашком и делом Пољске. (9) И у време Свевладовог сина и наследника, Селимира, Србија се простирала од Јадрана до Сарматског Мора. У Дачкој и Сарматској Србији владала су три Селимирова млађа брата: Лех, Чех и Раско. (10) Србију су, опште узевши, и Сарматијом звали. (11) Срби се у то време помињу и под различитим именима, обично по именима појединих земаља, али и као Спори или Словени. Име Словени се управо тада и појавило као неко уопштено и вулгарно име за Србе. (12) Уствари име Словени се појављује први пут

552-ге године код Јорнандеса и Прокопија. (13)

У ратовима између Србије и источне Римске Империје, у време цара Јустиниана и такође цара

Свевлада, од 535 до 548 године, обе стране су имале више савезника.

Савезници Србије били су Готи из Италије и Фрузи (Франци) краља Клотара. Фрузи, који су запосели стару Роданију, односно Галију, били су један савез различитих племена пореклом из Сарматске Србије. Готи из Италије били су Гети из Дачке Србије. У овом дугом рату Србија је изгубила неколико приморских градова, јер је Римска Империја имала премоћ на мору. Правећи нагодбу са Србијом, цар Јустиниан је ове градове прогласио независним градовима државама под његовом заштитом. То су били: Дубровник, Солин, Трогир, Задар, Раб, Крк и Осор.

У време владавине цара Владана, 568-590 године, Бугари су затражили да их Владан прими под своју власт и заштиту. (14) Бугари су као народ Хуногунди које су цариградски писци назвали Волгарима, по реци Волги на чијим обалама су их први пут упознали. Цар Владан је примио Бугаре и дозволио им да се населе на доњем Подунављу. Орбини каже да су тада били сви пагани: Готи, Словени и Бугари, и да су сви говорили истим језиком. Велики број народа који су са царом Владаном говорили истим језиком, затражили су да их он узме под своју власт и заштиту. (15) Пошто су били примљени у Србију, Бугари су почели да граде куће и да се трајно задржавају на датом земљишту напуштајући дотадашњи номадски начин живота.

Цар Владан је повратио четири приморска града: Дубровник, Солин, Трогир и Задар. Пренео је своју престолницу из Скадра у Солин, (16) око 575 године, и Солин ће бити престолница Србије све до 640 године, до његовог разарања од стране Авара.

Владари из династије Свевладовића нису били хришћани иако су бар две трећине тадашњег

становништва Србије чинили хришћани. Свевладовићи су сматрали хришћанство као једно од веровања у античком смислу па су чак штитили хришћанску Цркву у Србији. Пошто је српска "Сирмијска" архиепископија, због сталних напада разних племена, премештена у Солун, град који је био под Римском Империјом, Србији је тада остала једино митрополија са седиштем у Солину. Под Свевладовићима ова митрополија постаје архиепископија и српска аутокефална Црква. Митрополит Онорије III, од 528 до 544 године, сазвао је покрајински црквени сабор у Солину 530 године. На томе сабору Онорије је именован за архиепископа, (4) и тиме је постао раван у црквеном достојанству са римским архиепископом и са цариградским архиепископом и патријархом. Српска Солинска архиепископија имала је под својом управом следеће епархије: Солинску, Задарску, која је покривала Либурнију и Јаподију, Рабску, Скрадинску, која је покривала неке пределе у Босни, Епидаурску (Дубровачку), која је покривала један део јужне Херцеговине, Неретвљанску, Далмску, Макарску са Брачом и Љешом, Имотску са седиштем у тврђави Ловрач на брду Градина, Сасинску са седиштем у тврђави Сасин у Босни, Сарнитску или Саритску (Сарајевска),(5) Сарсентарску у Босни, Сисачку и Бродску. (6) Самосталности Српске Цркве једнако су се противили Рим и Цариград. У своме подухвату да обнови Римску Империју у њеном најширем обиму, цар Јустиниан је покушао да освоји Србију. После неуспелог рата који је трајао 13 година, Јустиниан је одлучио да бар подчини Српску Цркву. Уз помоћ римског архиепископа Вигилија, Јустиниан је основао Пећку Архиепископију 648 године. Ова нова архиепископија је била званично - архиепископија Илирије, под чију јурисдикцију је стављена сва територија бивше римске провинције Илирије. Солинска Архиепископија је имала да се подчини Пећкој Архиепископији, а ова је била подчињена цариградској Цркви.

Солинска Архиепископија, као и град Солин, потпуно су уништени од стране Авара 640 године. Нови град Сплит, наследник старог града Солина, постао је седиште обновљене архиепископије, али ова није више имала ни власт ни снагу старе Солинске Архиепископије. Пећка Архиепископија је касније постала Српска Патријаршија. Још у 18-ом веку пећки патријарси су се називали у својим званичним документима: "Патријарх: Рашке, Бугарске, Србије, Сирмиума, Славоније, Јаподије, Истре, Хрватске, Далмације и Босне". (7) Под Србијом се овде, као и у свим документима раног средњег века, подразумева простор од реке Неретве до реке Војуше. Та територија је била матична територија

Србије, пре римског освајања и после обнављања државе Србије. Данашња Република Србија је

обухваћена под Рашком и делимично под Сирмиумом. Истра је постала саставним делом Србије 600-те године.

Јадранска Србија се територијално спајала са Дачком Србијом краља Свевлада. Свевлада је убрзо, после 490 године, наследио најстарији син - Брусило. Тако се десило да су три брата

истовремено била три краља. Брусило у Дачкој Србији, Оштроило у Јадранској Србији и Тотила у јужној Италији. Из тога времена потиче грб династије Свевладовића: штит плаве боје са три крунисане

лавље главе златне боје. Овај грб се одржао све до наших дана као грб Далмације.

У време аварског харања Србије, после Радимира II, од 639 до 641 године, на престолу Србије

сменила су се два владара, чија имена су остала непозната. Последњег од њих погубио је војвода

Светимир 641 године.

Владари из династије Свевладовићa:

1. Оштроило    490 - 535 године, 
2. Свевлад        535 - 549 године, 
3. Селимир     549 - 5б8 године, 
4. Владан         5б8 - 590 године,  
5. Радимир     590 - 606 године,