II - СРБИЈА У РИМСКОЈ ИМПЕРИЈИ

Римљани су постепено освојили све српске пределе на Хелмском Полуострву и пошто је у тим свим пределима живео један те исти народ, они су их све ујединили у једну јединствену римску провинцију - Илирију. Затим је Илирији припојена и Грчка и тако је створена велика провинција Илирик. Римски Илирик је обухватао цело Хелмско Полуострво и сва острва у Белом Мору и на Пелагу, завршно са Кретом, (Критом). Пошто је Илирик обухватао Србију и Грчку, да би смо правили разлику ми ћемо овде говорити само о Илирији, то јест Римској Србији. Римска Илирија је била у ствари проширена Јадранска Србија: на северу до реке Ина и до Дунава и на истоку до Црног Мора.

Римљанима је било потребно време од три века да освоје све српске земље на Хелмском

Полуострву. И убрзо потом Србија је постала штит и мач Римске Империје. Тако зване "илирске легије" постале су главна војна снага Империје. Преузимајући главну улогу у одбрани Царевине, Срби су убрзо преузели и главну политичку улогу у њој. Први Србин император био је Максимин Рашанин

235 године н.е. Од тога времена управни центар Царевине прелази из Рима у Сирмиум, град који је био

главни град Римске Србије. Рим убрзо постаје само један стари град Царевине за који су везане успомене. Са Декиусом, који је дошао на престо 248 године, почиње непрекидна српска доминација Империјом и трајаће све до смрти цара Валентиниана II, 392 године. Пуних 144 године Срби су владали Римском Империјом без прекида.

Римску Империју, као универзалну светску државу, Срби су прихватили за своју државу и

бранили су је као што су бранили и своју Србију. Одбрана граница од непрекидних напада и одржавање унутрашњег реда у једној овако пространој империји исцрпели су Србију. Настало је време када није више било могуће опремити довољан број легија за одбрану граница Царевине и тада је неминовно дошло до њене пропасти. Ово је био главни разлог слома Римске Империје, а све остало и сви други разлози били су споредни и од малог значаја.

Српска национална свест, код Срба унутар Царевине, била је врло развијена и постоје бројни

докази о саосећању и сарадњи између њих и Срба ван Царевине. Срби су одржавали римску државну традицију и при ступању на неки положај у држави узимали су римска имена, али српско национално име није било потиснуто нити је био потиснут осећај националне припадности. Александријски научник, Клаудије Толомеј, који је живео од 90 до 1б8 године н.е., у својој Географији света помиње Србе као такве у Илирији, заправо у данашњој Херцеговини. (1)

Свети Јероним, чије је крштено име Софроније, рођен у Стридону 347 године, умро у Витлејему

420 године, био је највећи хришћански теолог свога времена. По националности Јероним се помиње једино као Србин. (2)