VIII - ДИНАСТИЈА НЕМАЊИЋА 1171-1371 (2.Део)

КРАЉЕВИ: ДРАГУТИН 1276-1282 И УРОШ II МИЛУТИН 1282-1321

Краља Уроша Великог наследио је син Драгутин, који је владао само шест година и уступио престо Урошу Милутину. Драгутин се повукао на север, у Срем и Славо-нију, и ту створио своју посебну краљевину у којој је владао као краљ од 1282 до 1316 године. Престолница краља Стефана Драгутина био је град Београд на Дунаву, а његова краљевина, позната касније под именом као "Земља краља Стефана", обухватала је: Срем, Славонију до реке Орљаве, Мачву, Усору и Соли. Соли су данашња Тузла. Краљ Драгутин је био ожењен са Јелисаветом кће-рком угарског краља Стефана. За

све време свога живота Драгутин је имао пресудан утицај на угарском Двору. Бан од Босне, Стефан III, се оженио Драгутиновом кћерком Јелисаветом и то је био трећи брак између Немањића и Јаблановића. "За име краља Драгутина везано је тадашње чвршће уклапање Босне унутар Србије". (8) Тада је запра- во настала извесна промена у односу на Босну, бан од Босне није више био под ауторитетом краља Милутина, него под ауторитетом краља Драгутина, чија је краљевина била једна врста штита према увек непријатељској Уга-рској. Зато је папа Никола IV, знајући да је Драгутин врхо-вни господар Босне, писао њему једно писмо 1291 године и тражио да се уведе инквизиција у Босни. Изгледа врло чудно да то папа тражи од једног православног краља.

Угарски краљ Карло II даје, једном повељом из 1292 године, краљу Драгутину у наследни посед војво-дство Славонију. Ово је краљ Карло учинио због заслуга краља Драгутина према његовом сину Карлу Мартелу. Када је син Карла Мартела одрастао и он се ослањао на краља Драгутина у истицању својих права на угарску круну 1300 године. У повељи предаје Славоније краљу Драгутину стоји да се она предаје цела, осим поседа које држи племићка кућа Франгипана. Франгипани су имали поседе у данашњој Хрватској северно од Саве и у западној Славонији.

У Далмацији, Славонији и Хрватској постојале су четири познате племићке куће: Качићи, Шубићи, Нелепићи и Франгипани (Франкопани). Шубићи су били пореклом Срби из Лике и потичу од неког Јована. (9) Франгипани су пореклом са острва Крка и за њих се изричито каже да нису били Хрвати, него су пореклом од ранијег становништва Далмације. Њихово право презиме је Франгипани а не Франкопани. Качићи су пореклом из Омиша, из српског племена Неретвљана. Нелепићи су пореклом из Крбаве и како изгледа да су и они били Срби. Франгипани су били католици по вери, за Нелепиће није познато којој Цркви су припадали, а међу Шубићима и Качићима било је православних

и католика. Треба напоменути да је под Угарском у Хрватској трећи бан по реду био православни Србин Белош. (10) Далма-ција је једно време готово цела била под влашћу Шубића, кнежева брибирских, којих је било више у исто време. "Један од Шубића кнез је Омиша, Трогира и Шибеника, други, Младен, кнез је Сплита; Павле се назива приморски бан Хрватске и Далмације; син Павлов, Младен, носи звање кнеза задарског и поглавара далматинског итд."(11)

За време живота краља Драгутина угарски краљеви нису били у стању да предузму било какав напад на Србију, па су зато гурали Павла Шубића, који је био добио од краља Угарске звање бана Приморја са правом наследства. Неко му је био дао и титулу "господара Босне", 1298 године. Вероватно да је та титула стигла из Ватикана, јер се краљ Угарске у то време не би усудио да му да једну такву титулу. Тако је Павле носио ту титулу све до 1302 године, а затим је прешао границу Босне са једном малом војском да тражи земљу за своју титулу. Чим је прешао границу ступио је у преговоре са баном од Босне Стефаном Ш, зетом краља Драгутина и тражио од њега да му уступи један погранични део од босанског баната. Није нам познат исход њихових преговора, али се сасвим јасно да разумети да му Стефан није дао ништа, па је Павле те исте године пренео своју титулу на сина Младена, који се сада назива "други бан Босне". Пошто је он стално боравио у Клису, његова титула је била само за салонску употребу. Иза ових ујдурми и давања празних титула стајали су, као и обично, Угарска и Ватикан, по чијем је наговору и Дубровник дошао у сукоб са краљем Србије, па краљ Милутин одлучи да заведе ред у западним крајевима.

Прво је 1305 године натерао Дубровник на покорност, остављајући му градску аутономију, затим је истерао Угаре из дела Босне и из Приморја и том приликом су са тих предела протерани латински епископи. (12) Када је краљ Милутин ушао са војском у Приморје, Младен Павлов Шубић је изишао пред њега и изјавио му своју покорност. Краљ га је примио и поставио на положај бана Приморја. Банат Приморје је стизао на запад до реке Крке. Ми не знамо да ли је Младен био од раније православац или је тада прешао на православље, али знамо посигурно да је од тада био православне вере. Било како било, он је сада био један од банова Србије и његов банат је стизао до Крке, то је до реке која је у време Неманића била западна граница Србије. Како је Милутин тада ставио под своју власт и предео између реке Крке и планине Велебита, а на томе пределу није поставио неког другог бана или жупана, може се разумети да је и тај део Далмације ставио под власт бана Младена Шубића. Ово би се дало доказати чињеницом што су Шубићи радили великим замахом на јачању Срба у Далмацији. На томе су посебно радили Павле и његов син Младен, који су крајем 13 века омогућили досељавање бројних Срба из Босне у Далмацију.

Бан Младен је сада био врло моћан властелин и држао је целу Далмацију у својој власти.

Његове војне посаде биле су у Задру, Шибенику, Скрадину, Островици, Трогиру, Сплиту и Клису. " Већи део те војске чинили су босански Срби .. ."(13) Баш те 1305 године када је краљ Милутин уредио српску власт у Приморју извршено је бројно пресељавање Срба из Босне у Далмацију. Пошто је краљ Милутин био поставио, две године раније, свога млађег сина, Константина, за бана Хума, може се рећи да је 1305 године коначно уведен ред у западним српским крајевима.

Бан од Босне Стефан III умро је 1310 године и наследио га је његов син Стефан IV Котроман.

Стефан је добио надимак Котроман и остао је познат под тим нади-мком, али није познато ко му је и

зашто дао тај надимак.

После смрти краља Драгутина, 1316 године, његову земљу је наследио краљ Милутин. За краља

Милутина се може рећи да је био највећи задужбинар и градитељ од свих српских владара средњег века. Саградио је нови манастир Крку, 1317 године, на месту једног малог

дотрајалог манастира. Негде у то време саградио је и манастир Крупу у долини реке Зрмање.

Неизвесна је судбина хумског бана Константина, јер се у Хуму од 1318 године подигла племићка кућа Бранивојевића. Родочел Бранивој је био из Бргата у Хуму и имао је четири сина:

Михаила, Добривоја, Бранка и Брајка. Они су имали власт у Хуму од реке Цетине до Которског Залива. (14) У време Бранивојевића главни град Хума био је Стон. Бранивојевићи су имали некакав сукоб са

баном Младеном Шубићем и овај је морао да им преда таоце међу којима је био и његов млађи брат

Гргур, 1319 године.

Угарски краљ Карло Роберт је тражио од краља Милутина да му уступи "Земљу краља

Стефана", то јест земљу краља Драгутина. Милутин је то одбио и Карло Роберт је напао на Србију

1318 године. Папа Јован писао је писма Филипу од Таранта, немачким кнежевима, чешком и пољском

краљу, да помогну угарском краљу у рату против Србије. Срби су без много потешкоћа одбили овај

напад и краљ Милутин је могао са поносом да стави натпис у цркви Св. Николе у Барију, 1319 године,

којој је том приликом дао богате поклоне, као краљ: "Рашке, Дукље, Албаније, Бугарске и свог

Јадранског приморја и све земље до Дунава."

Карло Роберт је припремао нови напад на Србију и поставио Ивана Бабонића, бана Славоније,

за бана Хрватске и наредио му да сакупи што више војске и да иде у Далмацију против српског бана

Младена Шубића. Бабонић је са мађарском и хрватском војском ударио на Далмацију 1319 године. У боју код Книна бан Младен је поразио Бабонића. После овог другог напада на Србију и другог пораза, угарски краљ се још више ослања на католичко свештенство да би поткопао власт бана Младена у Далмацији. И заиста, католичко свештенство је бунило народ по градовима Далмације противу бана Младена, оптужујући га због признавања врховне власти једног православног краља, кога су они називали "јеретиком", а вероватно је да су тако називали и самог бана Младена. Католичком свештенству је помагала и Венеција, која је радо примала свакога ко је пристајао да иде под њену заштиту.

КРАЉ СТЕФАН ДЕЧАНСКИ 1321-1331

Угарски краљ је, пошто је католичко свештенство припремило терен, дошао у Далмацију са једном великом војском. У боју код Трогира, 1322 године, бан Младен је поражен, заробљен и одведен у Угарску где је и погубљен. Бан Младен је веровао да може са војском, са којом је већ једном потукао мађарску и хрватску војску, победити угарског краља па није тражио појачање из Србије. Па и поред тога краљ Стефан је наредио босанском бану Стефану IV да предузме један јачи напад на Угаре да би тако олакшао бану Младену одбрану Далмације. Бан Стефан је предузео тражени напад и том приликом ослободио од Угара предео Завршје. Поразом и убиством бана Младена Шубића није

решено питање власти у Далмацији, у којој је угарски краљ, и после победе, био немоћан да заведе своју власт. Војвода Нелепић, чије је седиште било у Книну, подржавао је бана Младена и сада је он наставио ратовање против угарског краља. Пошто је претрпео велике губитке у Далмацији Карло Роберт се повукао, иако није био одустао од даљег ратовања. Сменио је бана Хрватске, Бабонића, и на његово место поставио Николу Омоједева 1323 године. Ни Омоједев није могао ништа постићи у Далмацији па је био смењен 1325 године и на његово место постављен Микац Михаљевић. Микац је дигао једну чисто хрватску војску и са њом пошао у Далмацију. Није био боље cpehe, војвода Нелепић га је до ногу потукао 1326 године. После овог пораза, хрватски бан и угарски краљ нису више имали никакве власти јужно од Лике и Крбаве. Сплит и Нин су се ставили под млетачку заштиту, а Скрадин и Омиш прогласили независним градовима.

Краљ Стефан Дечански дао је бану Стефану IV Котроману на управу Усору и Соли 1324 године. Ово је званично дато као наследство од његове мајке Јелисавете, а у ствари као награда за успешно извршено краљево наређење 1322 године. Затим му је краљ дао дозволу да бан припоји своме банату и Хум, 1326 године, и тако га је учинио врло моћним властелином. Ово је било по други пут да су Немањићи подигли своје рођаке Јаблановиће до велике моћи и поверили им одбрану западних српских земаља. Само за несрећу, Стефан IV Котроман није био човек као што је био велики бан Нинослав и овога пута he се доброчинство вратити лошим. Бан Стефан није био радо виђен у Хуму и његово поседање Хума није прошло без отпора. Бранивојевићи су већ били нестали, сви су трагично завршили свој живот. Од кнежева лозе Немањића, Мирославових потомака, било их је више, али сви

су били на нижим положајима и ни један од њих није се истицао. Ђорђе Андријин помиње се као

жупан на ушћу Неретве 1280 године. Друга два његова брата помињу се такође као нижи жупани, Богдан у Стону и Радослав у Имотском. Кнез Петар Немањић, син Тољенов, који је држао Попово, био је вазал Бранивојевића, па иако није био господар Хума сматран је као први племић у Хуму. Кнез

Петар је убијен на свиреп начин од војске бана Стефана приликом поседања Хума 1326 године. Овај случај је појачао лош глас о бану Стефану.

Beh поменути папа Јован писао је угарском краљу Карлу Роберту и босанском бану Стефану,

1325 године, и тражио да се уведе инквизиција у Босни и Славонији. Изненађује ово тражење од бана

Стефана који је био православац. (15) Та католичка инквизиција била је уперена у Босни против богумила и православаца, а у Славонији у којој није било богумила инквизиција је била уперена једино против православаца. Тако је папа у ствари тражио од бана Стефана да дозволи инквизицију противу Цркве којој је и он припадао. Дрскост и осионост каква се заиста ретко виђа. Бан Стефан, иако православац, није сметао ширење богумилства и оно се ширило из Босне међу католицима у Хрватској и међу православцима у Хуму.

КРАЉ И ЦАР ДУШАН СИЛНИ 1331-1355

У Западној Србији стање се знатније мења у време владавине Душана Силног. Дубровник је био аутономни град у Србији и од Душана је добио велике повластице и град Стон, под условом да у Стону остане православна црква и свештеник и да Дубровник плаћа његовом бану Босне, то јест Стефану IV Котроману, хиљаду перпера годишње. (1б)

Угарска власт у Далмацији је престала са краљем Ладиславом, 1272-1280 године. Иако су Угари, уз помоћ Католичке Цркве и Млечана, успели да сломију бана Младена Павлова Шубића, Угарска није ништа добила у Далмацији. Млечани су до крајности искористили неодлучност краља Стефана Дечанског и добре односе са српским Двором. Па и поред млетачког проширења српска страна није била потиснута из Далмације. Младен Ђурђев Шубић је наследио свога рођака Младена Павлова Шубића, и уз помоћ једне српске војске постао је госпо-дар Скрадина, Клиса и Омиша. Кнез Младен је постао врло моћан и његов ауторитет је поштован у целој Далма-цији. Тако је Србија поново, преко овог другог Шубића, постигла преимућство у Далмацији.

Папа Бенедикт XII писао је, 22-V-1337 године, наредбе угарском краљу и хрватском бану да поново крену у крсташки рат против "јеретика". Папа се уједно жалио што његови францисканци и доминиканци нису ништа постигли у Босни, јер је бан, иако православац, штитио богумиле. Али Мађари и Хрвати нису били ради да иду у нови рат противу Срба, редовно су трпели поразе при сваком нападу на српске земље и ова нова папина наредба није им ни у ком случају била добро дошла. Пошто нису могли неизвршити ову папину наредбу, они се почну удварати војводи Нелепићу, нудећи му и обећавајући све што су могли да би га наговорили да отме поседе кнезу Младену Шубићу. Напад на кнеза Младена био је у ствари напад на Србију, јер је кнез био под непосредним ауторитетом Душана Силног. Младен је био и зет Душанов, оженио се са Душановом сестром Јеленом.

Кнез Младен је имао доста војске у Скрадину и Клису, али не знајући са коликим снагама ће

Угари да нападну, он затражи од бана Стефана да му пошаље нова појачања у војсци и да пошаље што више Срба из Босне да се населе у Далмацији, 1337 године. Да не би поновио грешку свога претходника кнез Младен се на време обезбедио са довољном војном силом. Захваљујући томе кнез Младен је лако тукао Нелепића и његове савезнике Мађаре, 1338 године, а Србе који су дошли из Босне населио је око Скрадина и Брибира. (17) Преварен, осра-моћен и поражен, војвода Нелепић се затворио у своју тврђаву и није се више појављивао. После његове смрти власт у Книну је преузела његова жена Владислава, Српкиња из породице Гушић, као тутор њеног малоле-тног сина Јована. Бан Хрватске Никола Хахолда настоји да искористи ову прилику и напада са хрватском војском на Книн

1344 године. Али удовица Владислава је успела да потуче и протера хрватског бана. Овај пораз хрватског бана довео је угарског краља Лудвига до очаја, па је он лично дошао са војском од 30

хиљада војника да се обрачуна са Владиславом и да освети хрватског бана. На путу према Книну почео је да сумња у своју ратну срећу и зауставио се код Бихаћа и одатле почео преговоре са Владиславом.

Између њих је постигнута оваква нагодба: Владислава је пристала да призна врховну власт угарског краља, а за узврат он њој признаје право на поседе које је имала и још јој даје град Сењ и

област Цетине. Тако је Владислава проширила своје поседе без и једног удара мача. Краљ Лудвиг је потом ушао у Далмацију и напао кнеза Младена, 1345 године. Кнез Младен је успешно одбио напад и

протерао Лудвига из Далмације. Лудвиг није мировао, две године касније он поново напада на Далмацију и успева да освоји Островицу, пошто је натерао Ђурђа Павлова Шубића, кнеза Островичког, на предају. Да би га уклонио из Далмације протерао га је у Зрин. Његови потомци су познати као кнежеви Зрински. Ни други Лудвигов напад на кнеза Младена није успео, био је тучен и морао је да се повуче, Војводе кнеза Младена у овоме рату били су Богдан и Остоја, обојица Срби из Босне. Ова двојица су са српском војском освојила Клис, Скрадин, Трогир и Брибир и предали их кнезу Младену.

Док су се Срби у Далмацији успешно носили са свима непријатељима у Босни је била настала

велика пометња. Католичка Црква је припремала нови крсташки рат против Срба 1340 године, и у Угарској су се прикупљали свештеници из целе католичке Европе и спремали на католичење Босне. Бан Стефан се био уплашио од ове велике ратне припреме и бучне пропаганда да се цела католичка Европа спрема на крсташки рат у Босну. Банов писар Домања Бобаљевић., Дубровчанин и католик, наговори бана да прими католичку веру и да тако избегне рат. То на његову несрећу бан Стефан и учини 1343 године, и тако ступи у пријатељство са угарским краљем Лудвигом. Охрабрен овим

неочекиваним успехом, Лудвиг се осмели да тражи од Душана Силног "Земљу краља Стефана". Душан одбија његову тражњу и Лудвиг напада на Србију, у Срему, са већ прикупљеном војском за крсташки поход, 1343 године. Напад је био снажан, али је још снажније одбијен, "Срби нису пустили ни једну стопу земље напа-дачима", како историчари бележе.

Неуспеси краља Лудвига у његовим нападима на Србе како у Далмацији тако и у Срему натерали су га на промену његових ратних планова и уместо против Срба он се окреће против Млечана. Дошао је у Далмацију 1348 године са врло бројном војском и напао на Задар, који је био под млетачком управом. Са Лудвигом је био, као савезник, и босански бан Стефан. У време битке под Задром између Мађара и Млечана бан Стефан је са својом војском мирно стајао и гледао не узимајући учешћа у борби. Баш захваљујући таквом његовом држању Лудвиг је био поражен и морао је да се повуче из Далмације. Стефан Котроман је заиста био прави Котроман, пошто је издао свога господара

-Душана Силног, издао је и свог новог пријатеља - краља Лудвига. Бан Стефан се правдао пред Србима

и говорио да он није издао Србе, него да је прешао на католичанство да би се спасио од рата. Једно је говорио пред Србима а друго пред Угарима, и тако се провлачио све до 1350 године. Те године га је наговорио краљ Лудвиг да запоседне кнежевину Требиње са Конавлима, то јест територију која је припадала цару Душану.

Душан је одмах дошао са великом војском, вратио под своју власт Требиње и Конавле и одузео босанском бану цео Хум, све до реке Цетине. Потом је Душан ушао у Босну, али бан Стефан није тамо чекао, него је побегао у Угарску. Банови рођаци и властела излазе пред цара и изјављују своју оданост и оданост босанског баната српској круни. Тада је направљен и договор у погледу смењивања и наслеђа бана Стефана. Потом Душан напушта Босну и иде на југ. Логоровао је у Дувну и одатле

послао своју војску да прође кроз Далмацију све до реке Крке. Душанова војска се зауставила у долини

Крке и није ишла даље на запад, иако испред ње није било никакве силе која би је спречавала. Ово је доказ да су Срби, а и сви њихови суседи, сматрали реку Крку западном границом Србије у томе времену. "До реке Крке према Хрватској", каже Орбини. И по Орбинију река Крка је граница између Србије и Хрватске. Цар Душан је лично дошао до близу Трогира, где су му 8-I-1351 године Трогирани послали дарове и своје представнике да му се поклоне. (18) Кнез Младен Шубић је умро 1348 године и Приморјем је владала његова жена Јелена у име свога малолетног сина. Да би појачала безбедност Приморја Јелена је предала своме брату, цару Душану, градове Скрадин и Клис да их чува његова војска. Заповедник царске посаде у Скрадину био је чеоник Ђураш Исета, предак Црнојевића, а у Клису стратиота Палман.

Угарски краљ Лудвиг је био испланирао како да завлада Босном. Решио је да се ожени са

Јелисаветом, кћерком бана Стефана, па потом да Стефана смакне. Пошто је Јелисавета била једино Стефаново дете мислио је да је прогласи бановом наследницом и тако по праву наслеђа своје жене да добије Босну. Лудвиг се оженио са Јелисаветом 20-VI-1353 године. Тада је одмах нестало бана Стефана, неки кажу на сам дан свадбе, а други кажу неколико дана после свадбе. Не зна се на који

начин је уморен, једино се зна да је био мртав пре него што је свадба завршена. Баш када је Лудвиг мислио да му је Босна на дохвату руке, испречила се рука цара Душана, који је за новог бана Босне поставио Твртка Владиславовог сина старог свега 15 година. Тврткова мајка је била Јелена, сестра кнеза Младена Шубића. Она је према дого-вору са царом Душаном 1350 године, свога сина припре- мала за ту улогу. Ми данас не знамо да ли је било шире познато о избору младог Твртка, од стране цара Душана, за Стефановог наследника или је то знао само један део властеле који је учествовао у

томе договору са Душаном. Како су догађаји текли може се схватити да је тај договор чуван у тајности и да је само један мали број лица за то знао. Краљ Лудвиг није могао да мирно поднесе овај пораз и пропаст његових планова, па је одмах дигао војску и ударио на Србију да се освети цару Душану.

Међутим, Душан га је до ногу потукао да је Лудвиг морао да се спасава бегством 1353 године.

Потом је Лудвиг свуда гово-рио да се спрема да се освети Душану. Када је цар Душан био у рату са Византијом, 1355 године, Лудвиг је сматрао да је сада погодно време да му се освети. Ушао је са бро- јном војском у Далмацију и напао на Клис, који је после дуге и тешке борбе и освојио. Потом је напао и на Скрадин али није успео да га освоји.

ЦАР УРОШ 1355-1371

У рату са Византијом, када се Душан спремао за напад на Цариград, који није био припремљен за одбрану и Ђеновљани су већ били почели некакво посредовање у вези предаје Цариграда, Душан је изненадно умро. Према изјави једног Ђеновљанина, Душан је отрован од стране једног византинског свештеника. Позитивно се зна да је тада велики део Византинаца сматрао да је Ромејско Царство дотрајало и неспособно за одбрану и да је боље у интересу самих Ромеја приклонити се тада моћном Српском Царству које је званично било и Ромејско. Све ово само напомињемо, јер не спада у предмет ове књиге.

Одмах по ступању на престо цара Уроша видело се да он нема способности свога оца и да је он

рођен више да буде испосник него владар. Ово је охрабрило угарског краља Лудвига да се осмели да објави рат Србији 1359 године. Рат је званично објавио Урошу "цару Срба и Ромеја". Војсковође цара

Уроша су одбиле напад угарске војске тако да је то био још један пораз угарског краља. Ратоборни и насртвљиви Лудвиг се није још смиривао него је поново дигао војску и објавио рат бану Твртку 1363 године и ушао са војском у Босну. Твртко га је потукао код града Сокола на Пливи и протерао из

Босне.

У време цара Уроша Хумом је владао кнез Војислав и у то време Хум је живео у миру.

Цар Урош је умро 4-ХII-1371 године, два месеца после несрећне битке на Марици, која се десила 26-

IХ-1371 године. Пошто цар Урош није имао потомства, са његовом смрти угасила се династија

Немањића.

У време Немањића Срби се редовно називају, поред свог етничког имена - Срби, још и Далмати,

Илири па и Тривали. Ана Комнен је редовно називала краља Бодина - "краљ Далмата". Тома Сплитски каже за Бар и Улцињ да се налазе у "Горњој Далмацији". Једна победа над Србима цара Јована

Комнина 1118-1143, славила се у Византији као победа "над Далматима". Византински историчар Јован Кинам каже за Србе да су као "народ Далмати". И други византински писци су тако говорили. Тако Никита Акоминат каже, 1204 године, да су Срби Далмати. Краљ Стефан Првовенчани каже за

своју престо-ницу - Скадар, да се налази у Далмацији. Византински историчар Лаоник Халкокондила каже за цара Душана да је он хтео да створи "европску империју народа Илирског".(19)

Никада и нико није рекао за Хрвате да су Далмати. Хрвати и Хрватска се редовно одвајају, и

као народ и као земља, од Далмације.

На великом грбу цара Душана стоји са леве стране крунисаног двоглавог орла - лав са мачем, а

са десне стране стоји Свети Јероним са штитом, који је уједно и грб Босне, и старом илирском заставом. Ми знамо да је Свети Јероним био Србин, тако се и он сам изјашњавао. Поред тога, многи писци га називају Далматом. Када год би неки од папа, бар привремено, толерисао употребу српског језика у католичкој Цркви у Далмацији или Хрватској, редовно би се давало уз то објашњење да се то чини због "Светог Јеронима Илирског". Присуство СветогЈеронима на грбу цара Душана је сасвим разумљиво и оправдано, јер је он пре Светог Саве био највећи српски светац. Свети Јероним је био и

један од српских апостола, пошто је он први превео на српски језик свете хришћанске књиге. У писму своме пријатељу и имењаку Софронију Свети Јероним каже да је превео псалме за народ његовог језика, linguae meae. (20) Мавро Орбини нам је оставио писмо, буквицу, са којим се служио Свети Јероним.

Та буквица није глагољица, како многи из незнања говоре, него је то један од древних облика србице, подударан савременој србици; у којима је и редослед слова исти. У Јеронимовој буквици нема примеса из латинице, односно румице, која се потпуно нетачно назива латиницом, као што је то случај код његовог савременика готског епископа Вулфиле. Вулфилова готска азбука је мешавина србице и румице. О пореклу и развоју србице писали смо на другом месту и то је објављено пре двадесетак година и о томе нећемо овде говорити. Напоменућемо само то да се прва слова србице налазе још у Винчи, Троји и на Миновској Крети (Криту). Србица је била писмо аријевских племена која су продрла до Индије, као што је била писмо старе Македоније и старе Илирије.