Миљан Паповић: ПРАВОСЛАВЉЕ

О Вери Молитвеник Славе Именослов

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА
Српска православна црква (СПЦ) помесна је аутокефална црква. Налази се на шестом месту у диптиху православних цркава. Има достојанство патријаршије.

ИСТОРИЈА

Хришћанство код Срба појавило се на простору Мале Азије у Палестини у вријеме владавине римске империје тим просторима.
У то вријеме на том територију живјело је мноштво народа, али је примарно становништво, ипак, било српско које је осталим наметнуло своју културу, цивилизацију и писмо!
Покорено становништво је дуго очекивало појаву месије, који би их ослободио ропства и сиромаштва. Мајка Исуса Христа је највјероватније била из неког од српских племена.
Задње ријечи Његове на крсту биле су на арамејском језику : ” Или! Или! лама савах гани?” – у преводу академика Ј. Деретића “Илија, Илија зашто ме остави?”
Осим њега и многи други историчари подржавају ово тумачење.
Иначе, непобитно је доказано и тачно да је највећи дио Старог Завјета написан Србицом. Иначе, ријеч завјет је из српског језика, а Библија из Грчког што је касније преузела и римокатоличка црква.

Стари и нови завјет је на латински превео блажени Јероним, Србин из околине данашњег Брода, а пуно име било му је Софронијус Еузебијус Јеронимус.
Срби га зову Софроније и латински је научио тек по доласку у Рим на школовање.
Тадашњи римски епископ је задужио Србина Дионисија Малог да израчуна тачан датум рођења Исуса Христа, што је овај и учинио, а од тог датума почиње рачунање година нове ере!
Хришћанство су Срби са подручја Хелмског ( Балканског ) полуострва почели примати први у Европи, посредством Исусовог земаљског брата, Светог Јакова, који је ту подигао цркву и за првог епископа поставио свог ученика Андроника 34. год. нове ере.
То јесте била прва хришћанска црква у Васељени. Послије њега на ове просторе 42. год. долази Свети Петар и остаје све до 49. е године нове ере када продужује за Рим.
Он организује цркву у Панонији и поставља свог ученика Светог Ефенета за Архиепископа цјелог Илирика са сједиштем у Сибијуму, који се од тада назива Митровица по наглавној круни коју носе архиепископи.
Света српска апостолска црва је примогена у цијелој васељени, јер је настала прије свих других, а епитет апостолска носи јер је овдје проповједало и људе крстило преводећи их у хришћанство чак седам Апостола.
Први је дошао већ поменути Свети Јаков 34. год. и успоставио прву епископију.
Послије њега овдје дуго боравио и Свети Петар, који је дошао 42. год. и успоставио Архиепископију. Проповјрдао је у Панонији, Мезији, Тракији и међу Србима у Малој Азији. Организовао је цркву у Далмацији са сједиштем у Салони и успоставио већ речену архиепископију у Сирбијуму.
Свети Андрија Првозвани је дошао 52. год и проповједао међу Србима у Тракији, Македонији, Новом Епиру, Зети, Мезији, Подунављу, Криму, Скитији, и у Русији, Кијеву и Новгороду.
Године 56-те дошао је и Матеј који је проповједао у Мезији (централна Србија).
Свети Павле је дошао 57. године и проповједао и крстио у Македонији, Дарданији и Далмацији, а најдуже боравио у Херцеговини, у близини Требиња. Ту и данас постоји пећина изнад ријеке Требишњице, гдје је дуго боравио и у ријеци крштавао људе.
Мислим да је данас дорађена у један мали параклис и да се на његов празник тамо држе литургије . И он је касније продужио за Рим.
Свети Лука је дошао 58. године и проповједао по готово цијелој данашњој Србији.
На крају и Свети Марко Јеванђелиста је дошао и проповједао по западним српским крајевима – Јаподији, Истри и Норику.
Од свих тадашњих народа једино су Срби пригрлили православље здушно и радо, али и добровољно, те зато и имају славе, разликујући се по томе од свих осталих хришћанских народа.
Све набројано нам говори да је српска црква старија и од римске и цариградске.
Истина је да су Ћирило и Методије донијели хришћанство у 9 -ом вјеку, али углавном међу Србе Средње Европе.
Данас кад изучавамо древне српске обичаје, митове и вјеровања, лако се уочава да је хришћанство много тога преузело, што и није посебно изненађујуће, јер Срби јесу стари народ високе цивилизације и културе који су насељавали Европу и Азију.
Овдје бих се усудио поставити питање: Да ли је можда Исус Христ генетски наслиједио од своје мајке сва ова знања и уткао их у хришћанску науку?
Јер, Срби су још и као многобошци вјеровали у једнога Бога и стално истицали Њега, а све остале називали боговима мањег ранга.
И тај њихов врховни Бог је у себи имао тројство и зато и јесте називан Троглав.
Својом вјером и божанствима Срби су уткали неизбрисив траг на Грке и Римљане, а касније и Германе, али свакако највећи утицај имали су на хришћанство.
Заборављена вјеровања античких Срба проналазимо данас у обичајима Срба, али они увијек имају и паралелу у хришћанству.

Овај део горе који је описан је уствари забрањена историја Срба коју нам је отео Берлински конгрес и за коју мали број људи зна .Многи народи знају све ово али нико неће јавно да нам призна јер би онда Срби имали историјско право на многе територије.
Даље у наставку следи све што већ знамо :

Свети Сава (Растко Немањић) је 1219. године рукоположен од стране цариградског патријарха Манојла I за „архиепископа српских и приморских земаља“, а српска црква добија аутокефалност и достојанство архиепископија. Од тада се српски архиепископ бирао и посвећивао у српској земљи.

Оснивању Архиепископије пећке огорчено се супротставио охридски архиепископ Димитрије Хоматијан, али без успеха. На територији данашње Македоније, хришћанство је познато још од времена апостола Павла. Од 4. до 6. века Охридска архиепископија је наизменично зависила од Рима и Цариграда. Крајем 9. и почетком 11. века је имала аутокефални статус, као архиепископија, а затим и као патријаршија, с центром у Охриду.

Српска архиепископија постојала је све до 1346. године. Како је земља била без градских насеља, епархијска средишта су била у манастирима. Средиште архиепископије је било у манастиру Жича, а од 1253. године у Пећи — Архиепископија пећка.

Стварањем Српског царства, Српска архиепископија је уздигнута на достојанство патријаршије године 1346. на црквеном сабору у Скопљу. Српски архиепископ Јоаникије II је уздигнут на ранг патријарха, а том свечаном чину су присуствовали бугарски патријарх, охридски архиепископ, српски епископи и светогорско монаштво. Средиште српског патријарха се налазило у Пећ и због тога је патријаршија названа Пећка патријаршија. Године 1350, Цариградска патријаршија је реаговала анатемом и одлучењем од Цркве српског цара, патријарха и народа. Услед тога је настао раскол који је трајао све до 1375. године.

У унутрашњем црквеном развитку није било значајнијих промена. Патријарх је, попут цара, носио титулу „патријарха Срба и Грка“, а патријаршија је добила положај и привилегије по узору на Цариградску патријаршију. Основано је неколико нових епископија, а неколико епископија је уздигнуто на ранг митрополије.

Са османским провалама настају тешка времена за Српску патријаршију. Многи средњовековни српски манастири су запустели или им се чак губи траг због турских разарања. Падом Србије под турску власт 1459. године, тадашња Пећка патријаршија је била укинута, а затим је обновљена 1557. године. Нестанком српске државе, српска црква постаје уз верски и национално-политички центар српског народа. Црквени поглавари постају и народне вође — етнарси. Основна функција етнарха састојала се у прикупљању пореза намењених султану и централним органима царевине. У време патријарха Макарија Соколовића (1557—1571) јурисдикција патријаршије покрива широку територију од Охрида до Будима. Црквени поглавари су подизали или подржавали многе буне против османлијских власти. Све ће то уродити укидањем српске патријаршије од стране султана Мустафе III 1766. године.

Од 1766. године српска црква потпада под јурисдикцију Цариградске патријаршије, а већину епископа чинили су Грци — Фанариоти. Велики број Срба је емигрирао на подручје Аустрије, а катедра архиепископа пећког је била премештена из Пећ у Сремске Карловце, а затим је 1848. године уздигнута на ранг патријаршије.

Након успоставе српске аутономије 1832. године, у Београду је била проглашена аутономна митрополија под јурисдикцијом Цариградске патријаршије, а 1879. године је добила аутокефалност.

У току балканских ратова (1912—1913) у састав Београдске митрополије су ушле и епархије: Скопска, Велешко-дебарска и Призренска.

Све до 1920. године не постоји јединствена црквена организација код Срба и тај период у историографији се назива добом постојања покрајинских цркава. Најзначајнија од свих покрајинских цркава била је Карловачка митрополија са седиштем у Сремским Карловцима.

Стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (1918) створени су услови и за црквено уједињење, односно обнову Пећке патријаршије. Од 1920. године средиште српске цркве је у Београду, а црква има достојанство патријаршије. Цариградска патријаршија је убрзо признала уједињење покрајинских српских цркава и стварање патријаршије посебним томосом.

УСТРОЈСТВО

Устројство Српске православне цркве је прописано Уставом Српске православне цркве. Седиште Српске православне цркве је у патријаршијском двору у Београду.

Српска православна црква је једна, недељива и аутокефална и одржава догматско и канонско јединство са осталим православним црквама.

На челу Српске православне цркве, као њен врховни поглавар, налази се патријарх српски са титулом „архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски“. Он је први међу епископима Српске православне цркве, и његово име се прво спомиње на свим богослужењима у храмовима Српске православне цркве. Патријарх српски је епархијски архијереј у Архиепископији београдско-карловачкој.

Највиша црквено-јерархијска тела су Свети архијерејски сабор, Свети архијерејски синод и Велики црквени суд, а највиша црквено-самоуправна тела су Патријаршијски савет и Патријаршијски управни одбор. На челу свих ових тела, осим Великог црквеног суда, налази се патријарх српски.

Свети архијерејски сабор Српске православне цркве је највише јерархијско представништво и црквенозаконодавна власт, као и врховна судска власт у кругу своје надлежности дефинисане Уставом Српске православне цркве. Састављају га сви епархијски архијереји и викарни епископи под председништвом патријарха.

Свети архијерејски синод Српске православне цркве је највиша извршна (управна и надзорна), као и судска власт у свом делокругу дефинисаним Уставом Српске православне цркве. Састављају га патријарх српски, као председник и четири епархијска архијереја, као чланови.

Велики црквени суд Српске православне цркве је виша црквена судска власт за кривице свештеника, монаха и световњака и за црквенобрачне спорове, као и за све црквене спорове унутрашње црквене управе који не спадају у судску надлежност Светог архијерејског сабора и Светог архијерејског синода.

Патријаршијски савет Српске православне цркве је врховно уредбодавно представништво у пословима спољашње (материјално-финансијске) црквене управе.

Патријаршијски управни одбор Српске православне цркве је врховна извршна (управна и надзорна) власт над црквено-самоуправним органима и извршни орган Патријаршијског савета.

У Београду постоји Музеј Српске православне цркве[1] чији је најстарији експонат Дечанско апокрифно јеванђеље из 13. века.[2] Обновљена поставка Музеја свечано је отворена 31. маја 2013. године.[3]

Српска православна црква додељује Орден Светог Саве, а од 2009. године уведено је и шест нових одликовања.

ЕПАРХИЈЕ

Српска православна црква је епископална односно њена главна административна подела је на епархије, како у црквенојерархијском тако и у црквеносамоуправном погледу.

На челу епархије се налази епархијски архијереј, који носи неко од звања: епископ, митрополит, архиепископ или патријарх.

Територија на којој делује Српска православна црква подељена је на:

4 митрополије;

35 епархија;

Охридску архиепископију коју чине:

1 митрополија; и

6 епархија.

Епархије се даље деле на архијерејска намесништва, од којих се свако састоји из неколико црквених општина. Парохија је најмања јединица у црквеној организацији. То је заједница верника која се окупља на светој литургији коју води свештеник.

Најзначајнији светитељи Српске православне цркве су: