VII - ДИНАСТИЈА ОШТРИВОЈЕВИЋА ДРУГО РАЗДОБЉЕ 926-1171 (1.Део)

КРАЉ ПАВЛИМИР - РАТНИК  926-942

У одсуству владара и јаке централне управе Србија је тешко страдала од напада Византије, Угарске, Арапа и на крају Бугара. Византија је успоставила своју топархију у Далмацији, у Рашкој су смењивани банови и жупани час од Византинаца а час од Бугара; Мађари су запосели сву земљу на северу Србије, између Саве, Драве и Дунава. Најбоље се држала територија првобитне Србије: Нере- твљанска област, Хум, Требиње и Дукља, под Михаилом Вишевићем. Михаило је био прво у савезу са бугарским царом Симеоном, па затим је ступио у савез са византи-нским царом Романом Лакапеном

924 године. Роман је тада уступио Михаилу Дубровник и Котор и дао му титулу проконзула. Византија је била снажно потиснута од цара Симеона и савез са Михаилом Вишевићем сматрала је спасоносним. Михаилова држава се називала Србијом, иако је у ствари била само један део Србије.

На глас о Михаиловом савезу са Романом, цар Симеон прекида ратовање против Византије и

иде са војском на Србију, 926 године. Симеон је прво ушао у Рашку и сменио тамошњег жупана и на његово место поставио неког Љутомира, а затим ушао у државу Вишевића. Овај Симеонов упад у Србију као да је тргнуо Србе и упутио да траже обнову краљевине и јединства државе. Зато се одлучише да траже повратак из Рима потомка династије Оштривојевића, Павлимира, сина Петриславовог и унука краља Радослава. По њега је отишао, са пратњом од 50 ратника, један од потомака старих дукљанских жупана, са једном дуброва-чком лађом. Павлимир стиже са овом пратњом у Дубро-вник и одатле долази у Требиње. У Требињу, Павлимир сазива Велики Сабор, и на томе Сабору је крунисан за краља Србије. Једино представници из Рашке нису дошли на Сабор, јер их је у томе онемогућио жупан Љутомир, који је био на страни цара Симеона. Крунисање је обављено у Требињу које је уједно проглашено за нову престолницу Србије. Скадар су тада држали Византинци, а Сплит је био у византинској топархији топарха Томислава. Баш у време Павлимировог крунисања у Требињу цар Симеон је опседао град Дукљу. Нови краљ Србије је одмах прикупио војску у Требињу и кренуо у Дукљу против Симеона. У Дукљи Симеон је тешко поражен да је морао да се спасава бегством из Србије, 926 године. Следеће године Симеон је умро. После победе над Симео-ном краљ Павлимир Kpehe у Рашку против жупана Љуто-мира. Поразио је Љутомира на реци Лиму и потом

припојио Рашку Србији. Затим Павлимир иде на север против Мађара, изгони их из Срема, и склапа са

њима уговор о миру према којем је граница између Србије и Угарске утврђена, западно од Срема, река Орљава и узводно река Сава. (1) Северна граница Срема била је на Дунаву и на Драви. Затим Павлимир иде преко Босне на запад све до Истре и враћа се преко Далмације. О топарху Томиславу нема ни помена, једино што се о њему зна јесте да га је нестало 928 године, тачно у време Павлимировог проласка кроз Далмацију. За новог жупана Хрвата краљ је поставио једног Србина по имену Чедомира.

Краљ Павлимир је назван, по својим великим ратним успесима, Ратник, на латинском језику Bellum, (3) што дословно значи - Рат. То име је краљ дао једном граду у Рашкој после победе над жупаном Љутомиром. После победе над Мађарима у Срему, поље на коме је победа задобивена назвао је Campo Bellino. (4) Западна Славонија и данашња Хрватска, северно од реке Саве, остале су под управом Мађара.

После црквеног сабора у Сплиту, словенска литу-ргија је забрањена у "Хрватској", а одржала се у Славонији, Далмацији, Истри, Босни и Србији. (2) Луј Леже подразумева овде под Хрватском само загорску Хрватску. У свима овим покрајинама, што их овде набраја, одржала се словенска литургија, уствари српски језик у литургији, баш зато што је све те покрајине краљ Павлимир ујединио у обновљену Србију.

КРАЉ ТЈЕЦИМИР 942-962

Тјецимир је син краља Павлимира Ратника, кога је отац поставио на положај жупана Требиња, одмах по своме крунисању 92б године. Тјецимир је био ожењен са кћерком жупана Чедомира, кога је потом краљ поставио за жупана Хрвата. Из овог брака је имао два сина: Прелимира и Крешимира. (5) Млечани су покушали, 942 године, да заузму нека српска острва у Јадранском Мору. Сада су поново, као и раније, Неретвљани били ударна српска поморска сила и они су истерали Млечане са српских острва. Млетачки дужд Пиетро Кандиано III је затражио мир и склопио мировни уговор са Србима, који је потом и његов наследник обновио.(б)

У ово време Хрвати у Србији нису имали своје посебне политичке управе, а ни црквене. Жупан Чедомир је био само један од краљевих чиновника. У западној Панонији Хрвати су били под Мађарима. Једини независни Хрвати били су они у Чешкој и Пољској. Арапски писац Ал-Масуди, у делу "Муруг ат танбит", пише 943 године, да народ који он назива Хорватин, се налази близу државе Прага, изнад Мађара. У "Листи" прашке епископије из 1086 године, спомињу се две скупине Хрвата: Хроуати у Чешкој и Хровати у Пољској.

Краљ Тјецимир је послао свога млађег сина, Крешимира, да замени свога деду Чедомира на положају жупана Хрвата, 942 године. У Србији се у то време запажа-ла самовоља код многих великаша, па је краљ Тјецимир морао да пође са војском из Требиња и да их свих натера на послушност.

Византинци су упали у Рашку и протерали тамошњег бана. Краљ Тјецимир је протерао

Византинце и вратио бана на свој положај, 946 године. Приближно времену ових догађаја био се побунио бан Босне, и краљ је против њега послао своје синове: Крешимира жупана Хрвата и Прелимира са јаком војском. Крешимиру је тада помагао неки хрватски великаш по имену Аволо. Побуње-ни бан од Босне је био поражен и убијен. Прелимир је оставио своме брату Крешимиру управу над Босном и вратио се са војском у Требиње. Сада је Крешимир, као бан, владао над Босном и Либурнијом. После извесног времена Крешимир је уступио босански банат свом ванбрачном сину Лељеху, а он задржао само управу над Либурнијом. Добивши Босну на управу Крешимир је од жупана постао бан и то звање је задржао када је предао управу над Босном, називајући се "баном Хрватске". Тако је Крешимир Оштривојевић постао први бан Хрватске, под којом се тада подразумевала Либурнија. По томе питању шта је била Хрватска а шта Либурнија, Прико Де Сент-Мари је врло прецизан. Он каже да Хрватска одго-вара Либурнији, а затим мало даље каже да су Либури били од реке Зрмање до реке Крке. (7) Треба напоменути да ни у томе времену Либурнија није била насељена само Хрватима, него и Србима. Хрвати нису још тада сматрани Србима, односно Словенима, и прављена је разлика између Словена и Хрвата. (8)

КРАЉ ПРЕЛИМИР 962-990

Последња година владавине краља Тјецимира била је обележена борбама у неким пограничним крајевима Србије. Нови краљ, Прелимир, постигао је, одмах по ступању на престо, неколико војних победа, завео ред и учврстио своју власт у целој Србији.

Византија је поново напала Србију и ушла са војск ом у Рашку. Бан Рашке се спасао бегством и

дошао код краља Прелимира у Оногошт, где се тада краљ налазио као гост код жупана Оногошта. Са баном је био и његов син Радиград и кћерка Прехвала. Ова банова кћерка је била чувена по лепоти и краљ је узео за жену, одмах ту у Оногошту. Затим иде са војском у Рашку, изгони Византинце и враћа бана на своју дужност. Из овог брака са Прехвалом, Прелимир је имао четири сина: Хвалимира, Боле- слава, Драгослава и Свевлада. Сва четири сина је, када су поодрасли, поставио на положај банова и то:

Хвалимира у Дукљи, Болеслава у Требињу које је још увек било престолница Србије, Драгослава у Хелманији, коју неки пишу као Хернанија, банат који одговара приближно данашњој западној Босни и делу Далмације. Хелманија је на северу почињала од реке Саве а на југу се завршавала на Јадра-нском Мору, између реке Крке на западу и до иза Биокова на истоку, обухватајући и жупу Имотски. Свевлад је добио банат Подгорје, који се налазио северно од баната Треби-ње, обухватајући на истоку Пиву и

на западу Раму.

Прелимиров брат Крешимир је био бан Хрватске и његов банат се простирао између река Крке и Зрмање. "Жупе: Лика, Крбава и Гацка чиниле су један посебан банат."(9) Бан Крешимир је умро 980 године. Његов старији син, Светослав, покушао је да га наследи на положају бана, али млађи брат, Држислав, се побунио против њега и отео му банат.

Краљ Прелимир је сахрањен у цркви Св. Петра у Рашкој.

КРАЉ СИЛВЕСТАР 990-994

Краља Прелимира је наследио његов рођак, Силве-стар, који је пре доласка на престо Србије био на дужности бана Босне. У време владавине краља Силве-стра, бан Хрватске, Држислав, затражио је од византинског цара Василија II симболе краљевског достојанства. Василије је послао Држиславу неке владарске знаке, не зна се тачно какве, под условом да он и његови потомци плаћају годишњи данак византинском цару.(10) Цар Василије је дао Држиславу титулу "царски епарх"(11), а сам Држислав се називао краљем "Далмације и Хрватске". Узимајући ову титулу Држислав је откривао своје намере да он не жели само да буде краљ Хрватске, него у првом реду да буде краљ Далмације. Уосталом, Хрватска је била само један мали банат који није прелазио оквире старе Либурније. (12) Тако је Држислав Оштривојевић, унук краља Тјецимира, потом назван Стефан Држислав, постао први краљ Хрватске. (13)

Хрвата је било у следећим општинама: задарској, бенковачкој, книнској, шибеничкој, сињској и

нешто мало у сплитској. (14)

Краљ Силвестар није хтео да призна Држиславу краљевско звање и спремао се на војни поход против њега 994 године. До похода није дошло јер је Силвестар изненада умро. Тако је српска

династија Оштривојевића постала и хрватска династија и оснивач хрватског краљевства

КРАЉ ТУГИМИР  994-1000

Краљ Тугимир је био син краља Силвестра. Једно од његових значајнијих дела било је изградња новог града Рибнице (Подгорице), 995 године,(15)

Пошто су Хрвати добили тако лако своје краље-вство постали су кочоперни и отпочели са нападима на своје суседе нарочито слободне градове. (1б) Да би се одбранили од ових хрватских

напада Задрани затражише помоћ од Србије, молећи да им пошаље упомоћ нере-твљанску пловну. Градови на Кварнерима затражише помоћ  од Млетака. Млечани су били савезници и под заштитом Византије па је византински цар Василије II хтео да искористи ову прилику да заузме Далмацију.

Пошто је он био заузет на другој страни, наговорио је Млечане да то ураде за њега. Цар Василије даје млетачком дужду Пиетру Орсеолу II титулу "протоспатора и страте-га целе Далмације" и шаље га да заузме далматинско приморје. Орсеоло је прво протерао Хрвате са Пага, 998.

године, а затим дошао у Задар и ту примио изасланике Раба, Крка и Осора, који су га признали за свога заштитника.

Краљ Држислав је саградио нови град, Београд на Мору и ту ставио своју престолницу, јер није имао под својом управом ни једно од значајнијих места у Далма-цији. У Србији су тада постојала два

града тога имена: Београд на Дунаву и Београд испод Томора. Пошто је свуда био тучен и потискиван

Држислав настоји да добије мир од Орсеола и шаље му у Задар једно посланство са богатим

поклонима. Дужд није хтео да прими ни посланство ни поклоне. Тек следеће године, у Трогиру, Орсеоло је издиктирао мировне услове Држиславу. Ти услови су били изражени у пет тачака и то: да Хрвати не гусаре на мору, да се не придружују Србима, да не чине штету слободним далматинским градовима, да за земљу коју обрађују,а која није њихово власништво плате власнику земље десетину, да риболов буде под условом који им поставе Далматинци и да краљ Држислав дадне свога сина

Стефана за таоца. (17) И град Сплит се ставио под заштиту дужда Орсеола, у који је он стигао 1000 године. Те године су вођене дуге и оштре борбе између Срба и Млечана за Корчулу и Мљет, који су на крају остали у српским рукама.

Тако су далматински градови, осим Дубровника, пошто су били више од 50 година у саставу

Србије, поново пали под византинску заштиту, са непосредном млетачком управом.

КРАЉЕВИ: ХВАЛИМИР 1000-1002; ПЕТРИСЛАВ 1002;

ВЛАДИМИР II 1002-1011; И ДРАГИМИР 1011.

Краља Тугимира је наследио најстарији син краља Прелимира, Хвалимир. Он је остао посебно познат као градитељ градова: Коњица и Венца на реци Врбасу. (18) Владао је кратко време и оставио је Србију тројици својих синова на управу: Петриславу, Мирославу и Драгимиру, поделивши државу на три дела. Одмах после Хвалимирове смрти његови синови су одлучили да уједине сва три дела под једним владаром. Драгимир је предао свој део брату Мирославу, а овај одлучи да све преда најстаријем брату Петриславу. На путу код свога брата у Скадар, Мирославу се преврнула лађа на Скадарском језеру и он се утопио. Тако је Петрислав остао сам као владар, али није ни он имао cpehe, исте године

је напрасно умро и наследио га је његов син Владимир II.

Тек што је ступио на престо Владимир је био напа-днут од новог српско-бугарског цара

Самуила Николића. Краљ Владимир није желео да се води рат међу Србима и настојао је да одврати

Самуила од ратних намера. Ствар се свршила тако што се Владимир оженио Самуиловом кћерком Косаром 1002 године, и два владара су постали пријатељи и савезници. Самуило је умро 1010 године и наследио га је син Радомир. Византински цар Василије наговара Радомировог рођака Владислава да убије цара Радомира и да он буде нови цар и византински савезник. Владислав стварно убија из потаје цара Радомира 1011 године. Бојећи се да би Владимир могао осветити Радо-мира, који му је био

шурак, Владислав позове Владимира у госте и убије га, у цркви, у тренутку када се Владимир сагнуо у

молитви.

На престо Србије долази Хвалимиров син Дра-гимир, који је раније предао свој део краљевине

своме брату да би Србија остала уједињена. Цар Василије је потплатио једну групу завереника из Котора да убију краља Драгимира, приликом његове посете Котору. Ови завереници су убили краља Драгимира у цркви Светог Гаврила, испод Котора, 1011 године. После тога цар Васи-лије је запосео Скадар и ту поставио своју војну посаду и своје поверенике да управљају Србијом.

Ова убиства владара и све ове несреће око престо-ла потпуно су парализовали Србију и омогућили Византи-нцима и Млечанима да се учврсте у Далмацији. Хрватски краљ Држислав је задржао своју титулу и краљевину која није била већа од једног среза.