VIII - ДИНАСТИЈА НЕМАЊИЋА 1171-1371 (1.Део)

Династија Немањића је наследила на престолу Србије династију Оштривојевића, и ова

династија је изникла из редова обичног народа, као што је то био случај са већином српских династија.

Име династије потиче од имена Стефана Немање, што није баш уобичајено, јер су Немањини предци:

отац, деда, прадеда па и чукундеда, били важни покрајински владари; али, пошто ми не знамо како су

се они презивали, принуђени смо да и њих називамо "Немањићима", иако се посигурно они нису тако

звали. О Немањиним предцима најбоље су били обаве-штени Дубровчани и о томе су писали Лукарић и Орбини.

Немањићи потичу од једног српског православног свештеника, Стефана, из Луке у Хуму. Луком се називао један предео на ушћу реке Неретве. Поп Стефан је имао два сина: Тихомила и Чудомила. Тихомил се прочуо по томе што је саградио цркву светог Стефана у Дријевима, данас Габела. Пада у

очи да су сви Немањићи узимали име Стефан, па и њихови рођаци и наследници - Јаблановићи, су то

исто чинили.

Тихомилов син Љубомир истакао се по мудрости и јунаштву, па га је бан Хума поставио за жупана жупе зване Трново, која је потом по Љубомиру добила име Љубомир. Љубомиров син Урош

био је потврђен као жупан Љубомира од краља Ђура, око 1120 године. Урош је премештен из Љубомира у Рашку и постављен на положај жупана, где је познат као Урош I. Он је постао врло моћан у Рашкој, узео је звање великог жупана и владао је Рашком потпуно независно од краља Србије,

против кога је чак и ратовао и опседао га у Скадру. Урош је имао четири сина: Примислава, Белоша,

Уроша и Десу. Примислав је наследио оца на положају великог жупана Рашке, али после једног пораза

у рату са Византијом, напушта Рашку и одлази у Угарску. Наследио га је његов брат Белош, који је потом такође отишао у Угарску. Затим је на положај великог жупана дошао трећи брат -Урош II.

Најмлађи брат, Деса, постао је бан Хума, негде око 1150 године. Хум је обухватао предео од реке Цетине па до Дубровника, а у време бана Десе, Хуму је припојена и земља Требиња, па се тако овај банат простирао од реке Цетине до Которског Залива. Најважнији градови Хума били су: Требиње,

Благај на извору реке Буне и Стон на мору. Стон је био важан град и Срби су по њему називали полуострво Пељешац - "Стонски Рат". Требиње је неко време било, као што смо раније напоменули, престони град Србије. На једном брду изнад Благаја налазила су се два стара замка, тврђаве, и један се замак звао Хлум а други Буна. Ова тврђава Буна је позната још из античког времена и под тим истим именом.

Име Хум је савременији српски изговор древне српске речи "Хелм", са којом се, опште узевши, означавао неки брдовит и планински предео. Исто то значење ова реч има у свим словенским језицима. Истога порекла је и име - Хомоље. Хомољске планине припадају венцу плани-на око Старе Планине, која је у 19-ом веку названа Балканом. Стари Грци су за венац планина Старе Планине употребљавали

српско име, прилагођено грчком изговору -Αιμος "Хемос". По имену овог планинског венца називало се данашње Балканско Полуострво - Хемским Полуострвом. Римљани су исти планински венац

назива-ли Haemus. Ово српско име употребљавано је од најстари-јих писаних помена па све до 19-ог

века, а затим је замење-но у западној Европи са турским преводом - Балкан. Сами Турци нису

употребљавали овај назив нити су они извршили тај превод. Турци су називали планински венац Старе

Планине - "Еминех-Даг", што значи - Хемска-План-ина. Зато је потребно отклонити ово погрешно име

"Бал-кан" за које су везали разна погрдна значења и вратити у употребу старо српско име Хелм и

Хелмско Полуострво.

Бан Хума, Деса, поклонио је 1151 године острво Мљет тројици калуђера, при цркви светог

Михаила, да би од прихода са овога острва могли саградити нови манастир.

Деса је удао своју кћерку за Осорског кнеза Леонарда, сина млетачког дужда Витала II. Ово је био почетак развоја пријатељства између Срба и Млечана, и ово пријатељство he потрајати дуже времена.

Угарски краљ Бела II, 1131-1141 г„ оженио се 1130-те г., саЈеленом кћерком великог жупана Рашке Уроша II. Пошто је Бела био претходно ослепљен од стране свога стрица, Угарском је владала његова жена Јелена, уз помоћ свога брата - Белоша. Јелена је отпремила угарску војску, 1133 г., да заузме градове у Далмацији, осим Задра. Следеће године у Далмацију је дошао и слепи краљ Бела, па је одатле доведен на предео планине Врана све до близу реке Раме, и том приликом је својој титули додао звање "краља Раме". (1)

Из овога звања, из ове празне титуле измишљене од слепог Беле, угарски краљеви су изводили некакво њихово вајно право на Босну, коју су у те сврхе, истове-тили са Рамом, иако река Рама није никада била у њиховом поседу. Долазак краља Беле на предео планине Врана је био само један изненадни и тренутни упад на територију босанског бана Борића. Упад је био кратко-трајан и нико се од Угара није на томе пределу задржао.

Велики жупан Рашке, Урош II, је умро 1155 године, пошто је претходно био збачен са власти од

стра-не његовог брата Десе. Деса је, као нови велики жупан, увео своју власт свуда по Србији, осим на пределу од Скадра до Котора, који је држао званични господар и краљ Србије - Радослав. Деса је умро у Требињу 1166 годи-не и сахрањен је у цркви Светог Петра. Иза себе оставио је четири сина: Тихомила, Мирослава, Константина и Немању. Браћа су наставила рат против краља Радослава и одузела му сву земљу осим града Котора. Од четири брата Немања је, иако најмлађи, постао главни господар, узео је звање великог жупана 1166 године и поставио своје седиште у престолници Србије - Скадру. Своја три брата је поставио на положаје банова и то: Тихомила у Рашкој, Мирослава у Хуму и Константина у Приморју. Константин се често помиње и као Константин-Стратимир. Његов банат Приморје био је предео између река Цетине и Крке. (2) Овоме банату су припадала острва: Шолта,

Брач, Хвар, Корчула, Вис и Ластово. Међу грбовима српских земаља сачувао се и грб баната Приморје.

Византија је у ХII веку била на врхунцу своје моћи и најмоћнија држава у Европи. Доласком на престо цара Манојла Комнина, 1143-1180 године, покренуто је питање обнове старе Римске Империје. Манојло Комнин је био последњи ромејски цар који је водио стару империјалну политику. Његов војсковођа, Јован Дука, заузео је градове Далмације, острва и обалу од Омиша до Скрадина 11б4 год. Поражена Угарска морала је да напусти Далмацију и да се одрекне, у корист Византије, свега што се налазило јужно од Велебита. Манојло је покушао да освоји и Босну, али се бан Борић успешно бранио и цар је морао да одустане од те намере. Манојло је поставио византинског намесника у Сплиту са звањем војводе Далмације и Хрватске. Ово је очито било преузимање тога звања од Млечана, којима је то Византија раније била уступила.

Истовремено ово је значило обнову старе византинске управне теме. Једино је град Задар остао

и даље под покровитељством Млечана.

Немања је заузео Котор, 1171 године, свргао краља Радослава и званично постао владар Србије.

Краљ Радо-слав је био последњи Оштривојевић на престолу Србије. Исте године Немања је повратио Србији обалу од Омиша до Скрадина, то јест банат Приморје, из кога је протерао византинске посаде. Настављајући поход на запад, Нема-ња је повратио и Хрватску (3) на пределу од Крке до Зрма-ње.

Млечани су тада, као Немањини савезници, посели градове Трогир и Сплит. Последњи византински војвода Далмације и Хрватске, Константин Севаст, протеран је од стране српске војске.

Немањин брат и бан Хума, велики кнез Мирослав, оженио се са кћерком бана Борића. Ове родбинске везе између две племићке куће ојачале су већ и онако снажне пријатељске односе и омогућиле Борићу да се ојача као господар Босне и да свој положај бана пренесе као насле-дан на

свога сина Кулина, 1180-1204 г. Бан Борић је био син бана Стефана Јаблановића, кога је краљ Бодин поста-вио за бана Босне. Јаблановићи су пореклом из Требиња. Борић је био учесник у српско- угарском савезу против Византије, али то није сметало Угарима да га нападну. Угарски краљ Стефан III наследник краља Беле, напао је са великом војском на Босну, 1163 године, под изговором да му та земља припада по праву наслеђа као "краљу Раме". Бан Борић је потукао угарског краља и протерао га из Босне. Следеће године Борић је са успехом одбио напад византинског цара Манојла Комнина.

Помогао је Немању у време борби за преузимање власти у Србији и у ратовима са Византијом. И поред

свих потешкоћа и уга-рског сталног непријатељства Борић је успео да одржи своје поседе северно од

реке Саве, у Славонији, Пожегу са околином.

Сва три Немањина брата имала су титуле великог кнеза. Велики кнез Константин-Стратимир

имао је да смирује побуну на Корчули. Корчулани су се побунили због пореза. Уважавајући њихове

жалбе да су они сирома-шнији од других, ослобођени су свих дажбина бану Приморја 1184 године.

Мало после тога велики кнез је умро, не остављајући потомства. Његов банат Приморје био је већ једним делом изгубљен, Угари су заузели Сплит и Трогир 1180 године. У Сплиту је одржан обласни

црквени сабор 1185 године, под председништвом надбискупа Петра, кога називају "фанатичним Мађаром". Главно питање на томе сабору било је однос према православним Србима у Далмацији. Осим нешто мало Грка, сви православни у Далмацији били су Срби, док је католика било разних

народности: поред Срба било је Латина, посебно Млечана, Хрвата, Угара и других. Тај сабор је прогласио православне јеретицима и анатемисао их. Папа Урбан III потврдио је закључке Сплитског сабора, у новембру 1186 године. Православне цркве, у то време, налазиле су се у следећим градовима Далмације: Сплиту, Задру, Шибенику, Макарској, Книну и Скрадину. (4) Тај банат Приморје, са тако несређеним и напетим стањем, наследио је малолетни Мирославов син Андрија.

Велики кнез Мирослав је умро негде око 1188. године. Хумљани су изабрали за новог кнеза Пердику, кога неки називају Петром, што је свакако његово крште-но име. Али Пердика у то време није био хришћанин него је држао старо српско прехришћанско веровање. Пердика је био родом из Хума и уживао је велики углед као мудар и храбар човек. У време када је немачки цар Фридрих I пролазио са крсташима кроз Србију, 1189 године, и био примљен код Немање у Нишу, том приликом довршени су преговори о женидби Пердикиног сина Пољена (неки га зову Тољен) са кћерком Бертолда IV од Анекса, истарског крајишког грофа и хрватског титуларног херцега. Цар Фридрих је дао 1173 године Бертолду III од Анекса титулу макрогрофа Истре и Крањске.

Немања је уступио Хрватску, од Крке до Зрмање, својим савезницима Млечанима. Нису нам

познати услови под којима је Хрватска уступљена, али је добро познато да се Немања није никада одрекао права на ту земљу. Приморска Хрватска је земља која је припадала српској круни по праву наслеђа, а и по праву мача, јер је Немања преотео ту земљу од Византинаца. Угарска се била одрекла права на ту земљу у корист Византије, 11б4 године. И после уступања Хрватске Венецији, Немања је задржао грб Хрватске међу грбовима српских земаља у своме великом грбу. Западна граница Немањине Србије била је прво на реци Зрмањи, па потом на реци Крки. На северу граница је била на Сави и Дунаву: укључујући источну Славонију, до реке Орљаве, и Срем.

КРАЉ СТЕФАН ПРВОВЕНЧАНИ 1196-1227

Стефан Првовенчани је остао у историји под тим именом иако је то име нетачно. Он није био првовенчани краљ из династије Немањића, пре њега то је учинио његов брат Вукан. Уочи крунисања за краља Стефан је дошао у сукоб са баном Пердиком и победио је бана у једном великом боју на Бишће Пољу. Одузео му је добар део Хума и за бана Хума поставио свог млађег и малолетног сина Радослава. Своме синовцу Андрији дао је две хумске жупе: Попово и Стон. Давање ових жупа Андрији, који је био бан Приморја, јасно говори да он није имао довољне приходе од свога баната. Бану Пердики је остао само предео између реке Неретве и Цетине. Сукоб између Пердике и Стефана

избио је по питању узимања круне од папе Хонорија III. Пердика није био једини у Србији који је са подозрењем гледао на Стефаново приближавање Римској Цркви.

Малолетни бан Радослав је убрзо умро и краљ Стефан је дао цео Хум бану Андрији, од реке

Цетине до Которског Залива и унапредио га у чин великог кнеза. Пердики је дат банат Приморје у коме је бановска власт била више начелна него стварна. Три важна града: Сплит, Трогир и Шибеник, били су аутономни градови и често су мењали заштитнике. Омиш је био легло гусара и стварну власт у граду имали су месни прваци. Како банат Приморје тако и цела Далмација били су поприште честих сукоба између Срба, Угара, Млечана и Византије. Пердика је врло брзо успео да одузме од кнеза Андрије један део хумског баната, предео између река Неретве и Цетине. Успео је да заведе своју власт у Приморју и да придобије за себе аутономне градове: Сплит и Трогир. Пердика је изишао као победник из ратова са угарским бановима, а затим и из једног сукоба са босанским баном Стефаном. Тако је створио један велики банат који није више звао Приморје, него Хелманија. Пердикина Хелманија се простирала од реке Неретве на истоку до реке Крке на западу и од мора до иза Гламоча. Град Сплит је бирао кнеза Пердику за свога градског старешину, нешто као принца града, 1225-1227 године. Папски легат Аконције анатемисао је због тога Сплићане, зато што су, како је он рекао, изабрали "јеретика" за свога вођу. Кнез Пердика је прешао на православље у време Светог Саве, и у његовом банату Макарска је била центар православног деловања.

Из Макарске се ширио врло снажан православни угицај на целу Далмацију.

Кулин Јаблановић, бан од Босне, био је ожењен сестром Немањином и уживао је повлашћен положај међу бановима Србије. Угарски краљ Бела III, 1172-1196 г., спремао се на рат против Кулина

са намером да наме-тне католичанство у Босни. Напад је био најављен као поход против "јеретика". Бела је умро 1196 године не постигавши ништа што би било вредно помена. Његов наследник Имре испољавао је жељу да освоји не само Босну него и целу Србију. Па се он у ту сврху назвао, 1202

године, чак "краљем Србије". Нешто пре тога је његов брат Андраш узео титулу "херцега Далмације и Хрватске" и напао на Далмацију 1197 године. Прошао је са војском кроз Далмацију не освојивши је и упао у Хум, и прогласио се "војводом Хума". Бан Пердика га је протерао, а Андраш се и даље по Угарској китио титулом "војвода Хума". И Андраша и Имра подржавао је и наговарао да нападају на Србе папа Иноћентије III, који је сањао о католицизирању Хелмског Полуострва. Када је Имре, као самозвани краљ Србије припремао напад на Босну, бан Кулин га је одвра-тио од напада поруком да ће он и цела Босна примити католичку веру па да он Имре нема разлога да ратује. Имре је ту поруку радо примио и одмах одустао од ратних припрема. Међутим, Кулин му није рекао када he то он и Босна учинити, па је на томе и остало. Уместо у Босну Имре је упао у Срем, али није ту дуго остао. Краљ Стефан Првовенчани га је потукао и протерао из Срема.

КРАЉ РАДОСЛАВ 1227-1234

У време ове прилично кратке владавине краља Радослава није се битније изменило стање у западним српским крајевима. Умро је бан Пердика и наследио га је на положају бана Хелманије његов син Пољен. Нови бан је имао неке сукобе са аутономним градовима: Сплитом и Трогиром. Умро је

1239 године не оставивши потомства.

У Босни је после Кулина владао као бан његов син Стефан II, 1204-1232 године. Наследио га је

син Нинослав, 1232-1250 године. После Пољенове смрти Нинослав је добио и банат Хелманију.

Угарски краљеви су често нападали на западне крајеве Србије: на Далмацију, на Хелманију, на

Босну, па чак и на Хум. Сваки од тих напада био је означен као крсташки поход против "јеретика",

како су католици оби-чно називали православне и богумилске Србе. Архиепи-скопија у Бару је добила

1089 године под своју надле-жност целу Босну. (5) Српска Барска Архиепископија била је надлежна

над целом Србијом у коју је била укључена и цела Босна. Барски архиепископ је имао звање Примас Србије. Али права српског примаса нису поштована ни од самог Ватикана а још мање од угарских краљева. Они су стално радили на томе да у Босни поставе једну другу католичку хијерархију под надле-штвом угарских епископа. Слично као према Барској Архиепископији поступано је и према Дубровачкој Епи-скопији, чија су права такође грубо гажена.

Бар и Дубровник су били српски градови, а угарски краљеви су настојали да у Босни створе једну антисрпску црквену организацију. Хрватске епископије нису никада ни имале било каквих права у Босни. Допирале су на северу до Драве и на истоку до Пожеге.(б) Сплитска Архиепи-скопија је била по своме пореклу и традицији српска, иако је у разним временима претварана у инструменат антисрпске политике. Треба напоменути да Далмација није никада припадала Хрватској, иако је Хрватска била у једном делу Далмације. Тако је било и у време када су Мађари запосели Хрватску, да би је 1102 године претво-рили у њихову провинцију. То је баш било време када је Хрватска, бар кратко време, имала најшири простор у њеној историји. Ни тој Хрватској нису припадали градови:  Задар,

Трогир, Сплит, Раб, Црес, Осор и Крк.(7) Само један век после пада под Мађаре Хрватска није више ни помињана у титулама мађарских краљева. Последњи пут Хрватску је споменуо Бела IV, 14-Х-1235 године. Од тада Хрватска се више не помиње као земља мађарске круне, него само као једна безначајна провинција у Мађарској.

КРАЉ СТЕФАН ВЛАДИСЛАВ 1234-1243

Папа Григорије IX наређује, 1234 године, Колома-ну брату угарског краља Беле IV, који је тада био на дужности војводе у Хрватској, да предузме красташки по-ход против "српских јеретика". Коломан се прогласио "херцег Склавоније" и са угарском војском напао Босну и Хелманију. Ватикан је Коломанов напад званично прогласио крсташким походом.

У Босни се било раширило богумилско учење, у време бана Кулина, око 1200 године. Тадашњи

српски православни епископ Босне, Радагост, није могао да спречи ширење богумилства. Богумили су

изабрали свога верског поглавара, 1223 године, у време владавине бана Стефана II Збислава. Богумили

су у ствари били једна православна секта. Католичка Црква није правила разлике између православаца и богумила, и једне и друге је називала истим погрдним именом - јеретици.

Коломанов крсташки поход није успео, ни у Босни ни у Хелманији, потучен је и протеран исте године. Бан Матеј Нинослав је поразио Коломана и протерао га из Србије. После овако великог успеха на бојном пољу, и после смрти бана Пољена, Нинослав је добио на управу и банат Хелманију. Краљ

Стефан Владислав, који је столовао у Скадру, дао је бану Нинославу чин "великог бана" и банат Хелманију на управу. Нинослав је после тога поставио свога брата Себислава на управу предела Усоре са чином бана. Припајање баната Хелманије Босни учињено је понајвише из одбранбених разлога, пошто се велики бан Нинослав показао као одличан војсковођа.

Коломан није могао да живи са тешким поразом на савести па је покушао поново да нешто уради против Србије. Он је 1235 године прогласио постојање угарског баната - Срем, и упао са угарском војском у Срем да тај његов проглас и оствари. Ни овог пута није имао више среће, краљ Стефан Владислав га је потукао и протерао из Срема. Коломан је и по трећи пут пошао у напад на Србију, овога пута у Хелманији 1237 године, али опет није имао среће са Србима који су га поново потукли и протерали.

КРАЉ СТЕФАН УРОШ I - ВЕЛИКИ 1243-1276

Краљ Стефан Владислав је уступио престо Србије своме млађем брату Урошу, који је остао у историји као Урош Велики. Владислав је умро 1280 године.

Угари су послали у Босну једног католичког епи-скопа, Пусу, 1239 године, с намером да оснује једну католичку епископију у Босни. Пуса је саградио једну като-личку цркву на брду код Сарајева,

али није могао да се ту одржи. Пуса се настанио у Ђакову, око 1245 године, и од тада је Ђаково било седиште католичких епископа именованих за Босну; пошто у Босни нису могли да опстану. Тиме је

створена једна посебна Католичка Црква за Босну, али ван Босне. Ова нова епископија није била у саставу Барске, а ни Сплитске Архиепископије, нити пак у саставу Дубровачке Епископије. Па баш

зато та католичка епископија није ни могла да остане у Босни нити уопште међу Србима.

Нови угарски напад на Западну Србију уследио је 1243 године, када је угарски краљ Бела IV

својим поклонима и обећањима придобио град Трогир. Трогир је потом, подржан од Угара, ушао у рат

против Сплита, због спора око власништва једног села. Сплит је припадао банату Хелманији иако је

био аутономни град, па је без оклевања затражио помоћ од великог бана Нинослава. Нинослав је

дошао са војском и опсео Трогир, као побуњенички град, похарао његово земљиште и протерао Угаре.

Сплит је тада прогласио великог бана Нинослава за свога војводу и заштитника. Краљ Бела није могао

мирно да поднесе овај пораз, па да би се осветио Нинославу следеће године са великом војском напада

на Босну, а свога бана Славоније, Дионисија, послао је у напад на Сплит. Бан Дионисије је заузео

Сплит, јула месеца 1244 године, али велики бан Нинослав је поразио краља Белу и протерао из Босне.

Рат је завршен потписивањем миро-вног уговора по коме је признато пређашње стање.

Велики успеси великог бана Нинослава у ратовима са Угарском и католичким крсташима имали

су за последицу ширење богумилства у католичкој Хрватској. Главно оружје богумила, као народњачке Цркве, било је у употреби српског језика и писма у њиховом богослужењу. Ово је

наилазило на добар пријем у тадашњој Хрватској. Да би спречио ширење богумилства, папа је дозволио, 29-III-1248 године, употребу српског језика и писма глагољице по црквама у Хрватској. Ова дозвола је повучена чим је прошла опасност од ширења богумилства.

Син краља Стефана Првовенчаног, Предислав, замонашио се и био је епископ Захумља, а затим архиепископ Србије, као Сава II 1263-1270 године.

После смрти великог бана Нинослава бановску власт у Босни узео је његов рођак Пријезда. Овај

Пријезда је прешао на католичку веру без ичије сагласности, па се народ побунио против њега, збацио

га са власти и поста-вио за бана његовог сина Стефана III. Угарски краљ Бела је узео ово као повод за

нови красташки поход на Босну 1254 године. Бела је хтео да искористи ту прилику пошто је нови бан био малолетан и неискусан. Приликом овога напада Бела је успео да запоседне "Доње Крајеве", а то је

предео између Врбаса, Уне, Саве и Грмеча планине.

Из Хелманије су одлазили гусари и харали по мору, па је Венеција напала на Омиш главну гусарску луку, 1278 године, и свргла са власти месну властелу - Качиће.