VI - СРБИЈА БЕЗ КРАЉА 865-926

После смрти краља Часлава у Србији није било више ни једног племића из династије

Оштривојевића који би га могао наследити. Краљ Радослав и његов син Петрислав били су у Риму. Ни

један од банова није био довољно моћан да се наметне осталим великашима и тако је Србија остала без краља. Сваки од банова је настојао да се учврсти као стварни владар своје бановине, а слично су чинили и нижи великаши.

У време владавине династије Свевладовића, Србија је била јако централизована држава и њено

унутрашње уређење личило је на уређење Римске Империје. У време династија Светимировића и Оштривојевића, Србија је по своме унутрашњем уређењу више личила на Фрушку него на Римску Империју, са којом је имала много чвршће везе, историјске и културне. Од 711 године Србија је била јако децентрализована и банови појединих великих баната понашали су се као стварни владари, признавајући само врховну краљевску власт. Када су на престолу Србије седели способни и одлучни владари, све је ишло како треба, када то није био случај, банови су се појављивали као самостални владари па чак су самостално и ратове водили. Врховна власт и врховни суд били су по обичају код Срба, у свим временима, Војни Сабор. Војном Сабору припадали су сви људи способни за војну службу. Војни Сабор је сазиван само у изузетним приликама и он је могао да смени владара и да постави новог. Када у држави није било централне власти, није било могуће ни сазвати државни Војни Сабор, који се понегде назива и Великим Сабором.

У време када Србија није имала краља, није изгледа сазиван ни Војни Сабор. Србија је у то

време имала територијалне губитке, али се ипак није распала на више са-мосталних држава, што је редак пример у историји, него је одржала какву такву заједницу државе и територије.

Само годину дана после смрти краља Часлава, једна арапска пловна је опсела Дубровник и нападала

Будву, Рисан и Котор, 866 године. Ова арапска опсада Дубровника трајала је 15 месеци, па су се ови

угрожени српски градови обратили за помоћ византинском цару, Василију 1,867-886 године. Да би им послао помоћ, Василије је тражио да му ови градови плате износ једногоди-шњег пореза. (1) Ово је добар доказ да су далматински градови тада били у саставу Србије и да од времена њиховог преузимања од Византије па све до тада, она није имала никаквих поседа у Далмацији нити градова под њеном заштитом. Тек када су ови угрожени српски градо-ви платили тражену своту, цар Василије је послао пловну од 100 лађа, под заповедништвом патриција Никете Орифоса, са наредбом да не само протера Арапе него и да заузме цело далматинско приморје. Византински саве-зник, Венеција, већ је нападала српска острва и примо-рске градове у Далмацији истовремено када и Арапи. Пошто је млетачки напад почео пре арапског, српске поморске снаге су биле заузете у борби са Млечанима,

Долазак јаке византинске морнарице учини да се Арапи повукоше без борбе, а Византинци и Млечани,

заједно, заузеше цело српско приморје, 8б7 године.

Краљ Часлав је поставио извесног Домогоја за "жупана Хрвата" у Србији са седиштем у Нину.

Овај Домогој није био у сродству са претходним жупаном Трпимиром, што значи да тај жупански

положај није још био наследан у Србији. Одмах после жупана Домогоја постављен је и "епископ свих

Хрвата", такође са седиштем у Нину. То је била, према Милашу, "прва народна хрватска епископија."

(2)

Пошто су Византинци заузели српско приморје и основали тако звану Далматинску Тему, поставили су ту на управу једног стратега са седиштем у Задру. Жупан Хрвата, Домогој, није хтео да приђе Византинцима, био је на страни Срба и зато су га Византинци збацили, 867 године, и на његово место поставили неког њиховог послушника Седеслава.

Арапи су тада држали јужну Италију и Сицилију. У циљу избацивања Арапа из Италије византински цар Василије I и фрушки цар Лудвиг II склапају савез против Арапа. За тај рат Византија је требала да пошаље помо-рске снаге а Фрушка копнене снаге. Са Византинцима учествовале су у овоме рату и лађе српских приморских градова, а Седеславови Хрвати су били послати уз фрушке копнене снаге, иако су били под управом Византије. Једини Срби на приморју који су све дотада успевали да одбију византинске и млетачке нападе били су Неретвља-ни, који су још били у ратном стању са овима. Када је почео савезнички рат против Арапа, Неретвљани су стали на страну Арапа. Док су савезници опседали арапско утврђење, Бари у Италији, Неретвљани су са својим

поморским снагама ослободили од Византинаца и Млечана један део Далмације и да би се осветили Седеславовим Хрватима, заробили су велики број њих, с намером да их продају као робове, а њихова села опленили. Бари је пао 2 фебруара 871 године и Арапи су потом протерани из Италије. Два цара

савезника окрећу потом све своје снаге против Срба Неретвљана. Удру-женим снагама победили су Неретвљане, натерели их да пусте заробљене Хрвате и да им врате сав плен. Затим су Византинци и Млечани саузели неретвљанско приморје, па потом заједно са Фрузима похарали неретвљанске градове и села. Све до тога времена Неретвљани су одбијали да приме хришћанство, а тада је цар Василије довео свештенике и насилно их покрстио, њих и један део Хрвата који нису још били примили Хришћанство. У то време Фрузи су заузели Истру, која је дотада била једна покрајина Србије.

Кратко време пре тога, Хрвати у западној Панонији пали су под власт Фрушке. Ови Хрвати су после смрти фрушког цара Лудвига II пали под власт цара Лудвига Германског, 879 године. Нинског жупана Седеслава убио је неки Бранимир, 879 године, и присво-јио његов жупански положај. Седеслав је у ствари био један обични византински чиновник, чија је главна дужност била да прикупља порез за Византију. Бранимир је пак имао намеру да створи своју самосталну кнежевину. Како је те године

умро "епископ свих Хрвата" (3), то искористи неки нински ђакон Теодосије да би он постао нови

епископ. Теодосије се договорио са Бранимиром да њих двојица затраже помоћ од римског папе да би

постигли што желе. Пошто је сва Црква у Далмацији била под управом цариградског патријарха, папа

је радо примио ову понуду и рукоположио је Теодосија за епископа. Нови епископ за Хрвате био је под управом римског папе а не под управом сплитског архиепископа, и то је био почетак верског одвајања

Хрвата од Срба. После тога жупан Бранимир настоји да створи своју посебну државу и посебну хрватску територију. То није ишло лако, јер Хрвати нису дотада имали своје посебне територије, а Срби нису били ради да им уступе своју земљу за стварање неке хрватске државе у Србији.

Хрвати су почели да харају земљу суседних Срба и приморских градова у њиховом суседству. Пошто су ови градови били под Византијом, пожале се цару Василију, па како је овај био заузет ратом на истоку, саветовао је градовима да плате порез Бранимиру, који су иначе плаћали њему, и да тако постигну мир док он не сврши рат на истоку. У то време је вођа панонских Хрвата, Коцељ, који је био под фру-шком власти, напао Србе у Посавини и данашњој Банији. У томе нападу Коцељ је био поражен и убијен. Затим се у Панонији појављује неки Гостумил као бан "хрватских жупа". Бранимир је умро 891 године не успевши да створи своју државу. Нински хрватски епископ био је тада неки Алфред.

Неретвљани су протерали Византинце и Млечане са свога земљишта 887 године. Византија је била зузета ратом на истоку па је против Неретвљана ратовао њен савезник, млетачки дужд Пиетро Кандиано. У боју код острва Светог Михаила, Неретвљани су победили Млечане и дужд Кандиано је ту погинуо 888 године. (4)

После Бранимира за новог жупана Хрвата дошао је неки Мучимир, па онда његов брат Крешимир, али ни један од њих није се дуго задржао. Коначно је Мирослав, син Михаилов, српског бана Захумља, заузео Нин и прогласио се за новог жупана, 911 године. Тиме је учињен крај покушају одвајању Хрвата од Србије, а остао им је само њихов епископ у Нину. Још у то време нико није сматрао Хрвате истим народом са Србима, нити их је ико називао Словенима. Тако папа Јован VIII

пише далмати-нским епископима, око 880 године, и позива их да се ставе под његову управу и каже им да се не боје Грка ни Словена, јер ће их он заштитити као што је заштитио Хрвате.(5)

Један од српских племића који се у овоме времену нарочито истицао био је Михаило Вишевић,

910-930 године. Најпре Михаило је био бан Захумља и убрзо по доласку на овај положај проширио је

своју власт на кнежевину Требиња, на Дукљу и на целу област Нере-твљана. Он се помиње

истовремено као "војвода Славо-није" и као "војвода Србије".(б) У ствари Михаилова бановина се простирала на простору првобитне Србије.

Наследник Гостумила, бана хрватских жупа у Панонији, био је неки Прибун. Мађари су од 907 године почели покоравати панонске хрвате, тако да је овај Прибун морао да бежи из Паноније. Дошао је у Далмацију, убио жупана Мирослава и прогласио се вођом далматинских Хрвата. (7) Пошто је

раније био под фрушком власти, Прибун је хтео да сада буде фрушки вазал. Са тиме се нису слагали Византинци, под чијом власти су били далматински Хрвати, и отерају овог Прибуна а на његово место поставе неког Томислава, 914 године, не као жупана Хрвата, него као топарха једне византинске топархије (8) и дају му почасно звање проконзула. Томиславу је као византинском топарху дата на управу једна шира зона у Далмацији, укључујући и приморске градове који су се налазили наспрам те зоне, тако да је у његовој топархији било више Срба него Хрвата. Укључени приморски градови су задржали своју ранију самоуправу. За ове градове није у ствари ни било никакве промене, они су и

тако већ били под византи-нском управом, промена је била само у личности византи-нског управника -

топарха. Охрабрени овим новим ста-њем, када је њихов владар био и византински проконзул, Хрвати уводе у Нинској Епископији српску литургију, 919 године, (9) са латинским начином служења и са глагољи-цом. Тада су у Далмацији била три начина црквеног служења: Срби су употребљавали српски језик и србицу, слободни градови су употребљавали грчку службу на грчком или латинском језику, а Хрвати су служили на српском језику али са глагољицом.

Живећи дуго времена одвојено, под заштитом Византије, која је била продужетак римских државних традиција, слободни градови у Далмацији су развили један посебни облик латинско-српске културе са јаким грчким утицајем.

Осећајући се доста моћним, Томислав је тежио да постане самостални владар и да се ослобод!)

сизантинске власти, настојећи да нађе ослонца негде на другој страни. Зато се он обрати папиЈовануХ,

923 године, са молбом да му пошаље легате који he да уреде црквене односе у његовој топархији. Папа је одмах послао два своја легата и упутио писма Томиславу и његовом суседу Михаилу Вишевићу,

који се овде помиње као војвода Србије, и другим великашима (10) и позвао их све на црквени сабор у

Сплит 925 године. Од позваних великаша дошли су само Томислав и Михаило. Поред њих на сабор су

дошли представници све три црквене групе из тадашње Далма-ције: далматински градови, Срби и Хрвати.(П) Сабором су руководили папини легати и главна одлука овога сабора коју су наметли папски легати била је забрана употребе тако зване словенске службе, што значи забрана употребе у Цркви српског језика и писма, па и глагољице. Михаило Вишевић није прихватио одлуке овога сабора нити било ко од Срба. Томислав је стао на страну папиних легата, усвојио одлуке сабора и помагао забрану употребе српског језика. И Хрвати су се бунили против одлука овог сабора и њихов епископ Григорије Нински настојао је да измени одлуке сабора.

Далматински Хрвати су сви говорили само српским језиком и нису разумевали латинску

службу. Због отпора Хрвата забрани српског језика одржан је још један сабор у Сплиту 926 године, који су поново водили папски легати и који је потврдио одлуке претходног сабора. На овом друтом сабору није учествовао ни један од српских великаша, тако да је са српске стране сабор био потпуно занемарен. Две године после овога сабора укинута је чак и хрватска Нинска Епископија, и забрањено чинодејство свих све-штеника који су употребљавали српски језик. Папа Јован Х назива српски језик "lingua barbarica". (12) Пета тачка саборских одлука била је да се забрањује епископу из Нина да се меша у послове других епископија у којима не живе Хрвати. (13) Хрватски епископ је подчињен спли- тском архиепископу и забрањено је проширење терито-рије хрватске епископије. Па је затим, коначно, та епи-скопија и укинута. Из свега овога се јасно види политика Ватикана да по сваку цену одвоји Хрвате од Срба како би их лакше подчинио. То је био крајњи учинак папине помоћи Томиславу, а овај није никада успео да постане самостални владар, остао је до краја живота византински топарх.

Све ове Томиславове радње биле су врло штетне по Србе а још штетније по Хрвате. У то време

Хрвати су живели у једанаест малих жупа, већином измешани са Србима и то су: Челебина, испод планине Челебића код Ливна, Тезента, Имотски, Плеба, Пешента, Параласија, Брибир, Скрадин, Нин, Тнен и Сидрага. Ова последња жупа била је између Ријеке и Црквенице. У Лици Хрвата је било само у два мала насеља: Гуцека и Лица. Било је још нешто мало Хрвата у једном малом месту Мецоди на ушћу реке Зрмање.