VII - ДИНАСТИЈА ОШТРИВОЈЕВИЋА ДРУГО РАЗДОБЉЕ 926-1171 (2.Део)

КРАЉ ДОБРОСЛАВ I - ВОЈИСЛАВ 1024-1065

После убиства краља Драгимира у Котору, његова жена је побегла са сином Доброславом, у наручју, код бана Рашке. Византинци нису били посели Рашку и Босну и није познато да ли су тамошњи банови, бар формално, признавали врховну власт цара Василија или не. Бегство краљичино у Рашку је доказ да Рашка није била поседнута и тако је наследник српског престола био спашен.

У Далмацији је после смрти краља Држислава, дошао из Млетака његов син Стефан и крунисао се као краљ Далмације и Хрватске. Стефан је одрастао у Млеци-ма и оженио се са једном млетачком племићкињом, па када је дошао у Далмацију деловао је као странац.

Краљевић Доброслав је одрастао у Рашкој и био је изузетно обдарен, како телесно тако и хумно.

Иако је по годинама био још дете, деловао је као зрео човек. Добро-слав је дошао у Скадар, 1024 године, и одмах су Срби побили све византинске чиновнике и посаду и прогласили Доброслава за краља. Чим је цар Василије дознао шта се догодило у Србији, дигао је велику војску и пошао да он лично поврати пређашње стање. Византија је у то време била врло моћна, најмоћнија од времена цара Јустиниана. Млади краљ Доброслав је изишао са својом војском пред Василија и поразио га у једној великој битци код Бара 1025 године. Доброслав је имао великих личних заслуга за ову велику победу,

јер је показао изузетну храброст и способност великог војсковође. Битка је одлучена захва-љујући једној смело изведеној стратагеми младог краља. Иако поражен, Василије је имао још врло бројну војску и покушао је да је спаси одступањем у правцу истока. Доброслав га је пратио у стопу и у другој битци, на реци Дриму, потпуно потукао. Ове победе су биле пресудне за Србију и фаталне по Византију. Византинци су извели још два напада на Србију и оба пута били до ногу поражени. Због ових великих успеха, као војсковођа, Срби су назвали краља Доброслава - Војислав!

После победе над Византијом, Војислав је завладао над Бугарском, Рашком, Србијом, Босном,

Ликом, Крбавом и горњом Далмацијом. (19)

Сплитски архиепископ је сазвао покрајински црквени сабор у Сплиту 1025 године. Идући на

овај сабор, епископи из Котора, Бара, Улциња и Свача, укрцали су се на једну лађу и када су били

испред хварског рата, бура је потопила ову лађу. Сва четири епископа су ту настрадала. Овај случај је послужио као повод да епископи источне Далмације затраже од папе да се одвоје од епископа запа-дне

Далмације. Папа Бенедикт IX је обновио стару Дукља-нску Архиепископију са седиштем у Бару, где се и данас налази.

Стефан краљ Далмације и Хрватске је умро 1048 године и наследио га је његов син Петар, који је узео назив Крешимир III, у част бана Крешимира, а био је трећи краљ по реду. Петар се обраћа

византинском цару Исаку Комнену, 1057 године, изјављује му своју покорност и моли га да му повери управу над далматинским градовима, који су тада били под управом Млечана, Цар Исак прихвата молбу и даје Петру титулу "протоспатора и капетана Далмације". (20) Петар је добио титулу али не и

градове, јер су се Млечани одупрли царевој наредби. Петар је ипак добио град Задар, јер се овај град побунио против Млечана и ставио се под заштиту Византије.

Пошто је учињен коначни расцеп између источне и западне Цркве, 1054 године, Петар се ставља на страну латинске Цркве, у нади да би му папа могао помоћи да добије далматинске градове. Али, не

само Срби који су били бројни у његовој краљевини, него ни Хрвати нису били вољни да следе латинску Цркву. Због тога је сазван црквени сабор у Сплиту, 1059 године, коме је преседавао неки

папин легат Мајнард. Циљ овога сабора је био да се уведу промене у црквеном животу у Далмацији. Све до овога сабора Хрвати су били православни иако су 180 година били под надлежности римске Цркве. Још у то време све хрватско свештенство је живело и служило по законима источне Цркве.(21) Пошто у Петровој држави нису живели само Хрвати, него и врло бројни Срби, они су се одупирали насилној латинизацији Цркве. Треба знати да је тада једини Београд имао углавном хрватско становништво и ни један други град у Далмацији. (22) Отпор латинизацији Цркве имао је своје средиште на Крку где је под вођством свештеника Вука била основана једна посебна Црква. Борбе he

бити упорне и дуге, а као последица ових борби биће пад династије и пропаст хрватске државе.

Један од значајнијих догађаја из времена владавине краља Војислава јесте долазак Шћипетара у

Србију, 1043 године. Шћипетари су пореклом са Кавказа, из данашњег Азербејџана. Арапи су једно време држали Азербејџан и они су довели један део Шћипетара на Сицилију, као своје помоћне јединице. Са ратницима ишле су и њихове поро-дице. Византинци су преузели Сицилију од Арапа, 980 године, и ту су затекли Шћипетаре. Пола века Шћипетари су живели под византинском власти на Сицилији и у јужној Италији.

Византија је напала Србију 1042 године и тај њен напад је завршен потпуним поразом

византинске војске. Пораз је био велики и врло тежак да је изазвао нереде у Византији. Византински

војвода на Сицилији, Ђорђе Манијак, побунио се против царице Зое и Константина IX

и пошао са својом војском на Цариград, 1043 године. У саставу Манијакове војске са Сицилије били су и Шћипе-тари као помоћне чете. Искрцао се у Драчу, који је био српски град, јер је због ратног стања

између Византије и Србије уживао извесну српску наклоност. У борби са царском војском, код

Дојрана, Манијак је погинуо и његов подухват је пропао. Шћипетари нису могли да се врате на

Сицилију нити су могли да остану на византинској територији, па су тражили да се населе негде у Србији. Краљ Војислав им је дозволио да се населе у једном брдском слабо насељеном пределу у околини Рабана, источно од Кроје.

КРАЉ МИХАИЛО 1065-1084

У време краља Михаила Србија је била моћна држава као и у време његовог оца Војислава. Захваљујући баш тој чињеници Михаилу није било тешко да успостави добре односе са римском Црквом и са Византијом. Цар Алексије I Комнин је успоставио мир са Србијом, дао кра-љу Михаилу титулу протоспатора, што значи велики штитоноша. Пошто је српска краљица рано умрла, Миха-ило се жени са Алексијевом нећаком и тако учвршћује пријатељство са Византијом. Алексије се одрекао права византинских царева на заштиту Дубровника и то право пренео на краља Михаила. Ово је у ствари било само испуњавање једне правне формалности, пошто је Дубровник већ одавно био у саставу Србије.

Умро је краљ "Далмације и Хрватске", Петар Кре-шимир, 1069 године, који је за свога наследника био одредио нећака Стефана. Због нереда у његовој држави, око црквених питања, Стефан није могао да се крунише нити да стварно наследи престо. Српски бан Захумља, Славић, кога у неким списима називају и као Славац или Славиша, ушао је са својом војском у Стефанову државу, сву је запосео и натерао Стефана да се склони у манастир Светог Стефана код Сплита, 1070 године. Сплит и овај манастир су били под млетачком власти. Тако је окончао овај огранак Оштривојевића, краљева "Далмације и Хрватске", а уједно је укинута ова држава. Победом бана Славића поново је успостављен суверенитет Србије над целом Далмацијом. Истовремено, бан Славић је предузео чишћење Далмације од Млечана и Византинаца, у чему је имао велику подршку тамошњег народа, јер је Славић спречавао насилну латинизацију Цркве. Присталице латинизације Цркве позвале су у помоћ Нормане, из Италије. Договорен је састанак између бана Славића и норманских вођа на острву Вису 1075 године. Приликом тога састанка Нормани су на превару заробили и погубили бана Славића.

Присталице латинизације Цркве које је предводио сплитски архиепископ Лоренцо, потражише

новог кандидата за краља у личности Дмитра Свинимира, угарског бана западне Славоније. Овај

Свинимир је био ожењен са Јеленом кћерком угарског краља "Светог" Стефана. Архиепископ Лоренцо

га је наговорио да се као нови краљ стави под покровитељство римског папе. Папа Григорије VII

послао је Свинимиру знаке кра-љевског достојанства и свога легата да га крунише. Крунисање је

обављено у цркви у Сплиту 1076 године, то јест у граду који је био под млетачком управом. Било је

договорено да данак који су краљеви Далмације и Хрва-тске плаћали до тада византинском цару, у износу од 200 византинских дуката, од сада да буде плаћан папи. (23) Приликом крунисања Свинимир

је поднео заклетву на покорност и верност папи. Заклетва почиње са: "Ја Дмитар који се зовем и

Свинимир ..." (24)

Свинимирова држава је била, по пространству, дотада највећа држава краљевине Далмације и

Хрватске, и обухватала је далматинске и посавске Хрвате. Посавска Хрватска је била: од реке Раше у Истри до Купе и Сане, и на северу до Драве; између Купе, Саве и Драве. (25) Што значи да је на западу почињала са реком Рашом где је доста често била западна граница Србије. Овој посавској Хрватској је

у време Свинимира присједињен и предео далматинске Хрватске, између река Крке и Зрмање.

Свинимирово раскидање са Византијом и стављање под власт папе није могло проћи без тежих последица, јер је то краљевство, у ствари, било од почетка па све до тада једна византинска топархија, епархија или тема. Далма-тински градови под византинском заштитом, иако су у њима били присутни византински савезници Млечани, били су под управом једног царског чиновника са чином капетана. Никада Хрвати нису добили ове градове, нити је династија која је над њима владала. У време Петра Крешимира византински капетан у Далмацији био је извесни Лав. У свим тим градовима црквени обред је био по начину источне Цркве.(2б) Византија није тада била у могућности да путем силе поврати своја права на краљевину Далмацију и Хрватску, па цар Алексије прено-си своја права на ову тему на свога савезника и штићеника дужда Витала Фаледра, 1085 године. Фаледро је тада узео титулу: "Војвода Венета, војвода Далмације и Хрватске и царски протосеваст." То је у ствари значило да је Фале-дро законити владар Далмације и Хрватске и да је Свини-мир узурпатор. Пада у очи и то што Фаледро не узима титулу краља Далмације и Хрватске, него остаје при мле-тачкој титули војводе (дужда), што је нижа титула од кра-љевске. Из овога се може закључити да Венеција и посе-бно Византија нису признавале ту државу за краљевину, нити пак за самосталну државу, него су је сматрали једном византинском провинцијом.

КРАЉ БОДИН 1085-1111

По смрти краља Михаила његови бројни синови су се договорили да наследник престола буде Бодин, који је био најмлађи син краља Михаила из првог брака. Пошто се Бодин налазио тада заточен у Антиохији, његов старији брат, Радослав II, привремено је вршио краљевску дужност. Срби су ослободили Бодина из Антиохије путем једног вештог упада у тврђаву у којој је био заточен и на начин о коме би се могао написати велики повед. Бодин је ступио на престо Србије 1085 године. То је

био човек великих способности и велики државник. Одмах по ступању на престо Бодин је прокрстарио Србијом и сме-нио непослушне банове и друге чиновнике и на њихова места поставио одане и савесне људе. У Рашкој је поста-вио два бана: Волкана и Марка, а у Босни бана Стефана, сва тројица су били људи са Бодиновог Двора.(27) На западу, Бодинова Србија је обухватала Лику и Крбаву и . Далмацију до реке Крке. Северна граница Србије била је на реци Сави и дуж ове реке све до Уне.

Краљ Дмитар Свинимир је убијен од Хрвата на далматинском Косову 1087 године, из освете због насилне латинизације Цркве. Он је на самрти проклео Хрвате: "Дабогда вазда Хрвати били и никада краља свога језика не имали!" Ово проклество чудно звучи и из њега се може закључити да Свинимир није био Хрват, јер он ставља само језик као заједничко са њима.

Хрвати су тада сви говорили српским језиком, али били су један посебан народ који је само

говорио српским језиком. (28) Ми заиста и незнамо ко је био тај Свинимир, једино што се да разумети

јесте да је био неки племић, пошто је био ожењен кћерком угарског краља, а био је на дужности бана.

Он је био последњи краљ Далмације и Хрватске, а краљевство је трајало тачно један век. Свинимиров

син, Радован, није могао да наследи свога оца због великих нереда који су настали после убиства

краља. Вођене су борбе за власт између краљице Јелене и неког Стефана. Нереди су прекинути тиме што је Јеленин брат, угарски краљ Владислав, дошао са војском и запосео целу Свинимирову

краљевину, 1089 године. Никада више та краљевина није била обновљена, остала је само једна покрајина угарске краљевине. Краљ Владислав је поставио свога братића Алма да у својству војводе управља земљама бивше краљевине, 1091 године. Алмов брат Коломан биће први и последњи од

угарских краљева који he ce 1102 године крунисати у Београду на Мору и као краљ "Далмације и

Хрватске". Угари нису држали ни до те формалности, а међу бановима које су они постављали да

управљају "Хрватском" било је више Срба него Хрвата, почевши од трећег бана по реду - Белоша.

Хрватско краљевство је нестало баш у време владавине једног од највећих српских

краљева - Бодина. Та њихова краљевина је од свога постанка до свога нестанка била српско-

хрватска краљевина у правом смислу те речи. Створена је од једног огранка српске династије и

на територији Србије, са мешовитим српско-хрватским становништвом. Она никада није имала у своме поседу данашњу Далмацију, него само један њен део. Никада није имала у своме поседу

Лику и Крбаву, а да и не говоримо о Босни или Херцеговини. Никада, такође, није имала у своме поседу градове: Задар, Трогир и Сплит, а да и не говоримо о Дубровнику или о градовима на Кварнерима.

Уколико би се постављала нека историјска права на основу постојања, од једног века, ове краљевине, та права су на првом месту српска, па тек на другом месту хрватска. Од почетка 12- ог века па до наших дана, државни односи, што се тиче територија и граница, то су односи између Србије и Угарске, Србије и Венеције, Србије и Турске, и Србије и Аустрије, а никада то нису били односи између Србије и Хрватске.

ОШТРИВОЈЕВИЋИ ОД 1111-ТЕ ДО 1171-ВЕ

Краљ Бодин је оставио иза себе два сина: Михаила и Ђура, али ни један од њих није наследио свога оца, него великаши наметнуше за новог краља Доброслава II, Бодиновог брата по оцу. Доброслав је био Михаилов син из другог брака са византинском принцезом. Захваљујући утицају његове мајке и родбинских веза са Византијом, Доброслав је почео да води провизантинску политику. Ово је био разлог што је бан Рашке, Волкан, дошао са војском и опсео Скадар, победио, заробио и затворио краља Доброслава, (1114.године). После дужих преговора и сукоба међу властелом за новог краља Србије би изабран Бодинов најстарији брат, Владимир III, 1114-1118 године. Краљ Владимир се оженио кћерком бана Волкана и тако би постигнут трајни мир у Србији, а бившег краља Доброслава су пустили из затвора.

Бодинова жена, краљица Јаквинта, радила је потајно против краља Владимира а у прилог свога млађег сина Ђура. Ове Јаквинтине радње су биле откривене и она је послата у манастир, али њен син Ђуро долази на престо Србије 1118 године. Било је тада више принчева из династије Оштривојевића који су учествовали у борби за престо. Краљ Ђуро је опседнут у Скадру 1122 године од стране својих рођака. Ђуро је морао да се повуче са престола и да бежи у Рашку, а његов рођак, Грубиша, долази за краља Србије, 1122-1129 године. Грубиша се показао као добар владар, али његов рођак Ђуро долази са војском из Рашке, и у боју код Бара побеђује краља Грубишу, који је у томе боју и погинуо. Ђурову војску је у томе боју водио кнез Драгило, брат краља Грубише и познати војсковођа. Тако се Ђуро вратио на престо Србије по други пут, 1129-1140 године.

У Угарској је тада владао краљ Бела II. Граница између Србије и Угарске у то време била је:

река Сава, река Уна, па на југ долина Грахово, Унац, Гламоч и Зрма-ња. Жупа Челебић, која је покривала Ливно, остала је одвојена Купресом, а такође и жупа Имотски, која се гра-ничила са Србима Дувна и Неретвљанима. (29) Ми видимо да је граница Србије у то време била померена на запад, са Крке на Зрмању, као и да су две хрватске жупе: Челе-бић и Имотски биле изоловане међу Србима.

Исто-времено видимо да су Угари били заузели Лику и Крбаву.

Тада је у Босни владао бан Борић, а у Рашкој бан Драгина, брат краља Грубише.

Против краља Ђура побунили су се 1139 године синови кнеза Драгила: Првош, Грубиша, Немања и Ширак. Ђуро је морао да напусти престо 1140 године, а за новог краља долази дотадашњи бан Рашке, Драгина, 1140-1151 године. Драгина је био добар и у народу врло омиљен владар. Имао је три сина: Радослава, Иваниша и Владимира. Наследио га је најстарији син Радослав, трећи краљ Србије овога имена, 1151-1169 године. Против краља Радослава побунио се бан Рашке, Урош и његов син Деса. Унутрашњи рат у Србији трајао је више година. Када је Деса умро, у Требињу 11б0 године, рат су наставили његови синови: Мирослав, Немања и Константин. Овај рат је имао и верских побуда; краљ Радослав је био српско-православне вере, а Деса и његови синови су били католици. Краљ Радослав је изгубио рат са Десиним синовима и повукао се са престола Србије 11б9 године. Последња и одлучујућа битка вођена је између Немање и Радославовог брата, бана Владимира, код Приштине

1170 године. Победио је Немања и следеће године се прогласио за владара Србије, али не као краљ, него само као велики жупан. Немања се тада није могао крунисати за краља јер су га Срби сматрали узурпатором. Тиме је окончана владавина династије Оштривојевића и отпочела владавина нове династије Немањића.